KATAKLIZMA PESIMIZMA

DRAGI MOJI,

2009-11-29T09:34:00.002+01:00

druzimo se na novoj adresi! :)

Bilo je lepo ovde... sada pocinje trajanje na nekom drugom mestu! :)

Luv Ya All! <3

Lepo je...

2009-11-21T12:41:00.002+01:00

... kad pustiš ljudima da budu ono što jesu. Ta nepatvorena mudrost kojom raspolažeš ne daje mesta pretpostavkama. Jednostavno, dobijaš odgovore.

Strpljenje je deo kikla onih koji znaju, oduvek. Nije prijatno kada vidiš da oni koji su odlučili da odu ipak pokušavaju da grebu po vratima tvoje privatnosti. Ali, čini mi se da je zapravo njima veće poniženje da rade to što rade, nego meni da znam to što to znam. Lakše mi je, svakako.

Ipak, postoji pitanje na koje još nemam odgovor: zašto se jednostavno ne drže svojih "mudrih" i "promišljenih" odluka? I, opet, je l' moguće da je meni lakše da ispoštujem njihove odluke do njima samima?

Nevermind! Neću da mislim u nečije ime. Hoću da prihvatam prilike da budem čovek, uživam za svoj gorš i volim život bezrezervno.

A oni možda i otkriju nešto genijalno ovde (that would be the day!)...

KESIĆU,

2009-11-18T12:48:00.001+01:00

OŽENI ME! :))))

Ne tražim...

2009-11-11T20:54:00.003+01:00

... razlog za sreću, niti sreću u razlozima. Ceo dan pada kiša, a ja se ceo dan, bez realnog "uzemljenja", smešim ljudima koje sretnem. I, kao da to nije sve, zahvaljujem kiši što pada. Daje mi šansu da, ako već ne mogu da igram na ulici, a ono makar mogu da preskačem barice u trenucima u kojima život teče. Kada se misli pretvore u note, život postaje muzika. Shvatam da sreću možemo pronaći svuda i uvek. Ne zaslužujemo je, ona zaslužuje nas. Mene je, eto, dobila!
U danu kada je sve lepo i lako, zahvaljujem najpre onima koji su otišli iz mog života, zatim svima koji u njemu čista srca ostaju i onima koji će u moj prostor tek zakoračiti.
- Da si danas muzika, šta bi bila, pitao me je čitajući pogledom moj osmeh i opipavajući usanama ona mesta koja na meni najviše mirišu na život. Izgovorila sam kao iz topa: "Forca od Nelly Furtado!".
Večeras znam i kako da odjekujem!

Neki...

2009-11-02T23:07:00.004+01:00

... leptir je nedavno, sigurna sam, mahnuo krilima. Ja, oduvek ista, otkrila sam nove visine.

Ćutala sam, srećna, škrta na rečima, preplavljena osećajima. Novi trenutak. Sličan prethodnimpo scenariju, ali potpuno svoj zahvaljujući nosiocima vremena.

Pogled je pogled, tvrdiće mi. Nije mu vredelo. U sledećem momentu, bez oblika u slovima, ali zgodno oivičena osećajima, skliznula mu je jedna jedina reč koja je od pogleda napravila lepotu. Tišina je postala pulsirajući eho miline. Dodiri su se nadovezali. Nisam se otela utisku, otkrila sam mu tajnu koju sam osetila. I nad zagrljajem postoji zagrljaj. Obećala sam da više neću razmišljati o visinama koje dostižemo i prepustila se. Osmehnuo se znalački nežno i dozvolio smiraju da nadogradi naše vreme.

Playboy, baby!

2009-10-28T10:15:00.010+01:00

Reči lete...

2009-10-26T19:51:00.002+01:00

... zapisano ostaje. Zato ćutim o velikim stvarima i izgovaram samo gluposti.
- Ćutiš?
- Mhm, promumlam potvrdu ne razdvajajući usne.
- Dokle?
„Dok ne shvatiš šta je tema“, otkucam u novom Word dokumentu. Pogled mu je penetrirajući i uporan, a ćutanje u tom trenutku iznenađuje. Pročita poruku koju sam mu otkucala na ekranu, nasmeje se, podigne mi noge na svoje i, što sam nedavno saznala, kao i svaki put kad je razoružan, predlaže:
- Hajde da se češkamo, hoćeš?
Umesto odgovora, nasmejala sam se pogledom. Sklanja mi računar sa krila i smešta glavu. Ležimo u neverovatnom položaju.
- Češkaj me ako hoćeš da ti pričam, kaže.
Ako mi budeš pričao uništićeš instituciju češkanja, pomislim. Pravim se pametna sama pred sobom dok se misli nastavljaju u pravcu činjenice da je (raz)govor bez reči ovde mnogo važniji. Zavlačim ruku pod običnu belu pamučnu majicu i uživam dok ga dodirujem. Podseti me na kratko na satenski paspul ćebenceta iz detinjstva. Baš na trenutak, dovoljan da iznedri veličanstvenu tišinu osmeha. Oseća to u mom dodiru i okreće se tako da mi uputi pogled i otkrije sopstveni stomak. Mačka njegovog zadovoljstva sada dopušta sve.
Moji osećaji ne uzimaju sve što je pruženo, već tragaju da otkriju ono što je zadržao za sebe. Nije ni čudo što mi se ne priča. Uzimam njegovo prepuštanje kao relikviju i sama zatvaram oči.
Razgovor je kontakt: tišine sa tišinom.

Ne volim blogove...

2009-10-11T18:12:00.003+02:00

... u kojima nailazim na postove koji počinju sa "juče sam...". Nekako to zvuči kao razgrtanje istine iz dnevnika. A ovo nije dnevnik, ovo je samo kota u cyber space-u do koje se nije rastegao pesimizam.

Iz ove perspektive moje "juče sam..." ima nastavak na koji sam ponosna iz svakog aspekta. Jednostavno postoje ti neki dani koji svojom lepotom postaju nezaborav. Prijatelji, ostvareni cilj, prevazilaženje sebe, voda, priroda, optimizam koji se prelivao od jednog do drugog.

Osvajala sam vrh jedne planine zajedno sa još sedamdesetak ljudi koji su apsolutno znali u šta se upuštaju. Ja nisam. Zamišljala sam raskrčen i otvoren put ka vrhu. Dočekala me je priroda. U vidu kamenog i za mene pomalo teško prohodnog puta, drenjina, kupina, neprskanih jabuka, hladne vode sa vrela... Nije to bila najlakša stvar koju sam uradila ali je svakako bila jedna od lepših. Toliko lepih da mi, bez obzira na to koliko sam naivno pristupila, ni u jednom trenutku nije palo na pamet da odustanem.

I nisam. Stigla sam na vrh i izvadila telefon da na nekoliko brojeva pošaljem vest o trijumfu nad sopstvenom naivnošću. Nije bilo signala. Dok smo čekali da svi članovi grupe dođu do te kote počela sam da shvatam koliko je moje stajanje na tom mestu jedna potpuno lična sreća. Baš kao što jeste svaki drugi uspeh koji sam postigla. Zato sam valjda odlučila da se u silasku sa vrha odvojim od onih koje sam znala i sama sa sobom, ispunjenom, podelim tu radost.

Tada sam valjda i potuno definisala svoje misli: sreća u trenutku životnih visina pripada samo onome ko tamo kroči. Isto je i sa dnom, bez obzira na sve one koji te razumeju, vole i žele ti dobro, dno uvek dotičeš sam i zbog sopstvenih postupaka. I nema tu ništa loše i zastrašujuće, svakom svoje. A meni ovo moje parče sopstvenosti danas ima samo jedan značaj - izuzetnost!

O psima, životu, mostovima i ljudima

2009-10-03T18:24:00.005+02:00

O psima: Pričajući o tome koliko se u njihovom programu pridaje značaj emitovanju "Velikog brata" direktor britanskog Kanala 4 izjavio je da je reality show forma koja je sastavni deo novovekovnog televizijskog programa isto onoliko koliko je pas u vezi sa svojim repom. Problem nastaje onda, objašnjava on, kada umesto da pas maše repom, rep počinje da maše psom.

O životu: Odgovor koji me je ove nedelje oduševio stigao je na pitanje zašto je u Srbiji droga tako jeftina i dostupna. Naime, ispostaviće se kao bolna istina, zbog toga što se je i život na toj teritoriji bezvredan. Kada bismo shvatili da to što nas ima pokatkad ima i nekog smisla, počeli bismo da cenimo broj udaha i izdaha koji napravimo.

O mostovima: Pre neki dan sam sasvim nevoljno, da kažemo nežureći, krenula na posao. Ispostavilo se s razlogom. Na putu do cilja našla se opstrukcija: javili su da je na mostu koji bi trebalo da pređem postavljena bomba. Saobraćaj je obustavljen. Sedela sam bukvalno zatočena u busu sa ljudima i somnabulnim idejama. Teorija zavere glasila je da nam se Francuzi na ovaj način svete za ubistvo Brisa Tatona. Ali, oni na to nemaju pravo: ionako su za vreme bombardovanja pokosili 2.000 ljudi. Trebalo bi, tvrdi taj vremešni intelektualac, da ćute i ne oglašavaju se tim povodom. "Tante za tante", glasila je njegova teorija.

O ljudima:

- Srbija je veliki reality pred očima sveta. Oduvek smo dobro mahali svojim psima. Zato valjda ono pseće besomučno jurenje za repom više ne vidim kao zabavni akt. To je od sada čist intelektualizam.

- Drugi odgovor na pitanje o drogi glasio je: zato što je ima mnogo više od broja interesenata za njeno uživanje. Nije nego! Po tom principu čokolada bi, shodno broju žena u PMS-u, trebalo da teče u potocima.

- Onda kada u Srbiji bude malo više onih koji neće morati da se žosvrću iza sebe zbog postupaka koje su ne hajući počinili, čak i puki putnici u GSP-u shvatiće da je to pravo "tante za tante" od koga s(v)e u životu počinje.

Cyberfolk: SINOC SAM TE GUGL'O

2009-09-28T11:56:00.002+02:00

sinoć sam te guglo
tražio po fejsu
twitao ti majku
kliko po majspejsu
čito komentare
nepoznatih ljudi.

ko se s giikom petlja
pravo mu i budi!

milo gledam heder
i na blogu entry
u arhivu dane
kad smo bili sretny
ali ti si autor
i ja nemam prava.

sve o nama svijetu
rekla si na netu!

(bridge)
slike si na fliker
okačila ziher
ja više ne mogu
čitat to na blogu

(refren)neću forum!
ni jutjuba!
jebo i taj
veb dva puta!
da bar jednom
preko dana
vidimo se
bez ekrana!

Jednom sam...

2009-09-20T03:28:00.000+02:00

... na obroncima Mediterana posmatrala gospu koja sedi na balkonu. Naslonjena na kamenje koje je sunce čitav dan uglačavalo. Pravila je nešto, naslanjajući celu površ svojih leđa na toplo kamenje odvajkadašnje kuće. Izgledala je tako divno zaneseno i nenarušivo srećno. Jasno se video put pred njom i osmeh blaženstva kojim ju je zakitila noć. Mesto na kome sedi nije bilo osvetljeno, ipak jasno sam videla šta radi.
Tako je u životu. Najlepše stvari su jednostavne, najbolje su svima dostupne, čestite su jasno vidljive. Bilo je nekih trenutaka u kojima sam poželela da budem baš ta gospa. Da udahnem jadranske mirise i pretočim ih u neku svoju sreću. Da se u životu oslonim na nekakvu nenarušivu toplinu stabilnosti i radim ono što najbolje umem. Otelo mi se ostvarenje. Dobila sam svoj put.
Jedno vreme grabila sam misaonim koracima, dok su emocije bez daha kaskale za mnom. Kada stignu nastajao bi haos. Naučila sam da ne grabim, da pustim misli sa emocijama, da pratim taj trag i da se ne plašim sebe.
Kad svako lutajući pokupi sitnicu u svojoj boji, ostaje nam svet podeljen na crno i belo. A ništa zapravo nije tako jednostavno. Jer, gluposti su u sivoj zoni.

Ljudi...

2009-09-04T20:01:00.002+02:00

... daju sebi za pravo mnogo više nego što im je bogomtado.

On: Ćao, koleginice, pa kako si?
Ja: Loše... alergija... čudo...
On: Zaista? To se rešava relativno lako...
Ja: Ma probala sam lekove, nista ne pomaže osim ovog glupog Benadryla koji me obori...
On: Ne tooooo... nego nekim dobrim izlaskom. Tako najbolje zaboravljaš da imaš alergiju.
Ja: A, to! Pa ne smem nos da promolim napolje.
On: Čak i ako izlaziš sa mnom?
Ja: Hihihihihihihihih!

***********************

On: Nećeš se tako zlobno smejati kad se jednog jutra probudiš sa glavom na mom ramenu...
Ja: Hihihihihihihihihih! (ovoga puta smeh je skrivao zbunjenost i strah...)

Nije prepoznao...

2009-09-01T20:11:00.003+02:00

... prizore kada se vratio u taj kraj. Neko je vešto uspeo da ukloni sve odrednice koje su činile to najsigurnije, nasvetije mesto koje pamti. Srećom, mirise niko nije mogao da ukloni. Kaže: osetio ih je i znao je da je stigao kući.
Posle toga mu ništa nije bilo važno. Sve ono što je vremenom i voljom ljudi nepovratno nestalo nadoknađeno je jednim udahom mirisa. Vratili su mu slike do detalja sačuvane u sećanju na sreću, u sigurnosti da je život beskraj i da vremena ima na pretek za sve.
Otvorio je oči i pogledao ponovo oko sebe. Nekome je uskraćeno vreme i mogućnost da postoji. Ostajala je mogućnost da se seća svog tog drveća sa čijih su grana visile ljuljaške. A onda flashback: on i sestra koji se sasvim asinhorno ljuljaju ali potpuno sinhrono smeju. Ostala je prolika da samo na osećaj pronađe ono mesto na rosnoj jutarnjoj travi s kraja leta, ono mesto koje je prvo počinjalo da miriše na jesen.
Novo sećanje je zatitralo: majka iznad kazana ulaže svu snagu da ne zagori ta staklasta masa kojoj je čak i miris sladak. Nikada nije imao srca da joj prizna da svo slatko koje napravi ima zapravo identičan ukus. Tek kasnije mu je dao naziv. Kasnije kada više nije mogao da zagrize sveže ispečen hleb premazan debelim slojem džema, tražio je taj komadić raja, to sladostrasno kušanje života u svakom svetskom restoranu. Nije ga našao.
Jedan skorašnji flashback poslao je jezu uz njegovu kičmu: dok je čekao da mu se Žena Osmehnute Duše pridruži na kasnom doručku u jedinom restoranu u kome je namaz za svež hleb umešen sa heljdom samo na tren podsećao na majčino savršenstvo, u nevreme je pogledo kroz staklo besprekorno opranog izloga. Video je njen poslednji korak na ovom svetu. Onaj koji je uputila ka njemu ne primetivši automobil koji joj je išao u susret. Onda je video crvenu boju na asfaltu. Iskrivljena lica onih koji su se zatekli na mestu nesreće i svoj bol. Mogao je da ga opipa duž celog tela.
Gromovito se vratio u sadašnji trenutak. Boleo ga je taj dobro poznati vazduh, taj mizanscen njegovog novog, nadao se srećnog, života. Onaj stari, savršeni, iz detinjstva, prestao je da postoji izbledevši mu iz sećanja zajedno sa poslednjom teglom džema koju mu je majka poslala pre smrti. Posle te nesreće je, valjda, prestao da traga za lepim i zadovoljava se lepotom. Grčevito se borio samo da pronađe mir.
Zato je i legao u travu orošenu kapljama vode septembarskog jutra. To je bio taj miris. Razoružao ga je činjenicom da i dalje postoji, da se nije menjao. Podsetio ga je na trenutke kada je poznavao sreću, zato je i pomislio da nikada neće ustati odatle. Nikada. Neka ga samo pokopaju kada za to dođe vreme. Ma može i odmah, nek umre, nek umre sada, dok još ima ovih trenutaka u kojima može da kaže da (s)poznaje sreću!

Nema me...

2009-08-27T22:21:00.003+02:00

... ponekad. Sada i ovde jednostavno gube način da postoje u mojoj svesti. Ne dozvoljavam im da postoje. Živim svoju stvarnost, baš kao što vazda koračam kroz prostor postujući sopstvenu predstavu o njemu. A sudaram se - sa stvarnošću.

2009-08-20T13:15:00.004+02:00

Nekada jednostavno ne umem da dam naslov. Baš kao sada... Sedim tako zanesena na svom oblaku, gledam reku od života kako protiče, slušam huk propisno izolovana od svega. Samo mislim da sam srećna što imam to mesto. Nikada ga nikada ne bih rentirala nikome.
Tu se najbolje vide naslovi kad svane. Odatle se prave one panoramske fotke života što ih nosimo u podsvesnom. Neko kaže "život" a meni je već sevnulo nekoliko slika u glavi. To "tras-tras-tras" trojstvo što bljesne pred očima slikano je sa tog oblaka. Sa mog mesta.
Neobično. Ima ljudi koji budu na sva tri izvoda iz mog smisla o životu. Nikad odjednom. Prošetaju se kroz te panorame i... odluče da iskorače. Nikada nikoga ne zadržavam. Nije život samo ono što ja vidim. Znam da ima i dalje i lepše i bolje. Ipak, cenim lojanost onih koji vole da se ušuškaju tu.
Ne brojim im osmehe, svaki put kad zažmurim ili se zasanjam, nova je slika na tim pejzažima od emocija, stvarnosti i nešto malo želja. Svaka je svakoj opozit. Nemoguće? Ne znam. Možda sam ih samo dobro odsanjala. Kod mene se uvek biju više od dve sile. Ništa strašno, zapravo. Svaka ima svoj trenutak. Svaku rodim baš kad treba. I mirujem: razumom, ne emocijama. I sanjam: celim bićem - odozgo nadole. I volim: pa gde stignem...

Nemam danas...

2009-08-18T15:03:00.004+02:00

baš puno reči. A i šta bih mogla da napišem... osim, da nosim suknju i da hodam po oblacima! :)

Ne podvirujte! Neki se dani naprosto - dogode! :)))

Zivot nam se...

2009-08-16T16:08:00.005+02:00

... komplikuje. Jačinom tuđih i sopstvenih htenja. Tek, u poslednje vreme uhvatim i sebe i druge kako neke neočekivano lepe okolnosti pravdamo banalnim ili komplikovanim stvarima. Kako to izgleda u praksi? Jednostavno:
1. ako upoznaš neku interesantnu osobu razgovor nikada ne ide u pravcu da je to situacija koju zaslužujemo, nego: šta je u horoskopu, šta studira, gde radi, kako se ponaša, gde izlazi, s kim se druži, da li je pismen, da li su mu/joj oči dovoljno otvorene i da nisu slučajno ukrivo postavljene, kako se smeje, kakve cipele nosi... A šta je zapravo od toga bitno?
2. ako pročitaš neku zanimljivu knjigu/odgledaš neki zanimljiv film, razgovor retko kad ide u pravcu elaboracije na temu šta nam se svidelo, već: taj pisac/reditelj je pre toga imao toliko promašaja, priča bi bila bolja kada bi..., greška je u tome-i-tome... A gde je tu smelost da se prizna da smo zapravo uživali i, daleko bilo, da neko prizna da nešto čita ili gleda...
3. ako se u trenutku oduševiš nekom pojavom koju ugledaš, među koje je tako lako ubrojiti: dugu, veliki broj padobranaca na nebu, NLO, cvetne aranžmane, nečiji hod, nečiji osmeh, nečije umetničko delo, dečju (ne)spretnost. Uvek postoji neko prozaično opravdavanje čak i ako se neko usudi da prizna da ga je dirnula lepota.
U četvrtak na petak sam se fantastično provela, onako kako verovatno nisam u poslednjih deset godina. I rešila sam da te trenutke čuvam kao zasluženu lepotu postojanja a ne začuđena nad nepodnošljivom lakoćom života. Prihvatam stvari as they are, ne zanima me horoskopski znak čike koji upravlja ringišpilom, ne zanima me da li je i koliko Rundek pismen, nisam zapamtila kakve su cipele nosili ljudi koji su to veče podelili sa mnom. Ali! Jako dobro znam sa kim sam bila, čemu sam se smejala, koliko puta sam imala breathtaking moments, koliku inspiraciju da se smejem i koliku snagu da sve ono što pritiska odstranim u 10. plan.
Moguće je da umetnosti nikada nije posledica sreće, ali volja i ljubav prema životu sigurno jesu! O, ne, nije to linija manjeg otpora - samo učim da uživam! :)

Da bih zapamtila...

2009-08-09T15:36:00.003+02:00

... koliko sam juče bila pametna, danas ta moja pamet mora da se prolije po blogu. Bez puno priče i previše mudrosti:
Međ' omiljenim mi horom torokuša našao se uljez. Onaj koji ćuti i posmatra nas (verovatno u neverici). Glasne kakve jesmo, nismo to ni primetile. Pretresale smo sve one teme koje čuvamo u džepovima za viđanje i naravno... došle do ljubavi.
Tada se oglasio ćutolog. Diskretno me je pitao da li mislim i verujem u to da nam količina ljubavi koju dajemo obavezno mora biti uzvraćena. Ne znam iz kog džepa, tek rekla sam mu krajnje nesvesna da te reči izgovaram: "Da ali ne nužno od iste osobe!".
Eto, to je ono u šta zapravo verujem. Ljubav je previše dragocena i previše svačija da bismo se ograničili na to da nam se ono što pružimo vraća samo iz jednog pravca.
Kad naučiš da se ljubav ne odbija, život postaje lep i kažeš sebi: "Blago svakoj reci koja ima moje more!"
Lepo mi je danas! A vi, kako ste? :)

Evo i novog posta...

2009-08-02T20:55:00.003+02:00

... samo za tebe! Samo zato jer mi je juče hor torokuša odao priznanje, jer mi je danas sestra oštrog oka rekla svaka čast, jer mi se uklopio Balaševićev stih o tome da samo retki nađu retke. Ponosna sam na to platno koje oslikavaš i sigurnost u to da je tvoja rolna beskrajna, da za nju nema rama. Sve te eksplozije, sloboda, vazduh, varnice, šlemovi, bele košulje, brkovi od jogurta i mrlje od čokolade jesu tvoje umetničko delo. Prvi put moj idealizam čuči besposlen. Prestižeš ga. Ne rečima već delima. Hmmm, već sam zamislila kako stojiš tri koraka ispred mog razuma. U nesvesnom, gde se misli rađaju i jednostavnim potezima četkica različitih veličina naslikao si stvarnost koja bi tek trebalo da se dogodi. Stvarnost, u koju bih tek trebalo da zakoračim sa svojih oblaka. I ne pitam kakva je to slika, smelo postajem junakinja stvarnosti. Znaš one... koju si naslikao za nas.

Napravi svoj zivot...

2009-07-25T05:33:00.003+02:00

... besplatno je!
Možete se logovati na stranicama sreće, tuge, sete, zadovoljstva, uspeha, promašaja, konfuzije, čekanja. Korisničko ime dobijate od kumova, lozinka je zapravo prezime, porodično nasleđe koje pored tog niza slova nosi i nekakvu predispoziciju.
Oni koji su već ulogovani u život širiće ruke iz raznih pričaonica, sa blogova, foruma, nezvaničnih i zvaničnih prezentacija onoga što jesu. A tebe baš briga. Imaš svoju IP identifikaciju i još nisi odlučio gde ćeš je posaditi.
Znaš, nije baš da je ta odluka na tebi. Uvek malo možeš da kupiš malo vremena i da nestaneš u moru onih koji igraju igrice u virtualnoj stvarnosti. Trebalo bi odmah da znaš da privatnost ne postoji. Tvoja volja ostavlja binarno kodirani sluzavi trag po www mreži čim se uloguješ. Ne mršti se i ne stresaj se, to je ovde normalno. Prati se svaki trag, zna se kojim putem si išao i na kojoj stanici stojiš.
Međutim, niko te ne osuđuje. Ti si samo još jedan puki korisnik, manje ili više odlučan, manje ili više grešan, manje ili više bitan. Cyber je čudo! Ili je beše real čudo, a cyber njegovo iskrivljeno ogledalo? Zaboravi na ovo! Uživaj u svom logovanju dok traje, dok si svestan mogućnosti da diskretno u nekom levom/desnom uglu postoji link za izlazak odatle.
Stvarnost ti uvek ostaje kao opcija. Ali pazi, ako i kada u RL-u uprskaš stvar, tu te ne spašava log out, moraćeš da naučiš da živiš sa svojim greškama.

Inteligencija...

2009-07-21T20:26:00.002+02:00

... se ogleda u tome da umemo da se snađemo u svakoj situaciji koju pred nas život baci.
Ne znam da li idem linijom manjeg otpora ili jednostavno nisam sigurna u ono što znam, tek čitavog života tragam za nekom harmonijom. Za, sasvim je moguće, najmanjim prostorom u svemiru koji je nedirnut haosom i onim vremenom u kome nema neizvesnosti. Tražim harmoniju. Nekada je i nalazim. Ali ne umem da je zadržim. Ili ona jednostavno nije trajna. Možda je to samo trenutak koji se čini kao večnost jer ostane da odjekuje prostorom.
Kada eho prestane, nastane praznina. Jednostavna, bela, ravna praznina, koja nikome ništa ne znači.
Ovo je period u kome počinjem da učim da niko nije dovoljno umešan da stvori, zadrži i očuva balans. I ne treba se zadržavati na tom mestu zlatne sredine.
Život je kretanje, dani su koraci, treba ga prihvatiti u onoj dozi kojom ti se nudi. Nekada ostane gorčina u ustima, nekada poludimo od strasti, ali šta god da je u pitanju - putujemo dalje. Ni jedna promena nije bezveze. Pamtimo je kroz lekcije, prepoznajemo je kroz sličnosti i razlike sa onim što smo postavili kao idealno. A ono postoji samo u našim glavama.
Život je ono što nam se događa dok sanjamo savršenstvo.

Poverila mi je...

2009-07-14T18:30:00.003+02:00

... da bi pobegla od posla i uzarenog beogradskog asfalta. Od svih onih situacija u kojima se bori protiv vrucine, bilo da joj je spusten prozor dok vozi ili da se previse naginje kroz prozore tramvaja koji se slivaju u centar.
Kaze, otisla bi na duze, ne na dve nedelje. Mozda na dva meseca i sklonila se od svega i svih. Jela bi samo paradajz, sir, masline i domaci hleb. Hodala bi bosa, nosila samo kupaci kostim, pareo i sorts ponekad, udisala tisinu i volela dane u kojima je sloboda jedina obaveza u rokovniku. Brizljivo bi odlozila sve odevne kombinacije i oprostila se sa ciklama tasnom koja je odradila svoje u razbijanju poslovne rutine. Doslo je to novo vreme, ono za punjenje duse mirom i dzepova kamenjem koje more nanese na pustu plazu. Samo njenu nepreglednu oazu.
Koristila bi zacine i pripremala ribu. Cutala bi i citala. Ne bi bilo frizera, Clinique kozmetike, parfema, ne bi se vidjala sa frizerkom a kosu bi ipak nosila pustenu. Petkom bi na pijac da u zamenu za osmeh dobije najsvezije voce koje se u susretu sa zubima raspukne od slasti. Osluskivala bi leto koje se godinama talozilo na kamenim zidovima kuce toliko stare da svi veruju u to da je samonikla. Susret sa mirisima leta u kamenu podsetili bi je na detinjstvo i smejala bi se u ritmu uspomena koje naviru. Plakala bi samo dok pliva ka pucini, a u povratku ka obali osetila bi se laksom nego ikad.
Udisala bi mirtu, borovinu, more u vazduhu i uzvracala mu srecom u mislima koje su prestale da jurisaju. Vibrato njene energije imao bi sasvim novu melodiju i prijatniji ritam.
A dok se ne vrati, ja bih drzala jezik za zubima. Nikome ne bih rekla ni gde je otisla ni kada ce se vratiti. Jer, jednostavno, sigurno ne bih znala gde je. Samo znam da bi nepogresivo odabrala vreme i mesto za uzivanje, bas kao i kamencice za dzepove, i misli za srecu, i put za povratak kada je najmanje ocekujemo.

Možda postoji...

2009-07-04T19:35:00.002+02:00

... jedan razlog zbog koga bih mogla da pomislim da globalizacija ima smisla. U stvari, taj razlog definitivno postoji i možda je to tek moje tumačenje prihvatanja opšteg, univerzalnog pravila. A moguće je i da će nekad, u budućnosti koju nije tako teskobno čekati, neko i uspeti da shvati to (zasad jedino) načelo bojologije! (ah, ne, nije slovna greška, bojologija je ona nauka koja će sooner or later izazvati kataklizmu pesimizma!)
Opet previše uvoda za jedinu teoriju koju zasad imam. A ona se zasniva na principu da su ljudi, iz njima znanih razloga, uvek bili skloni da iz mora razloga za sreću vide tek onaj jedan razlog zbog koga bivaju tužni. Prikloniti se većini (razloga za sreću) za mene je jedino potrebna globalizacija!
Sreća je sve(t)!

Neko ko me ne poznaje dovoljno...

2009-06-28T22:19:00.003+02:00

... pozitivno se izrazio o ovome što pišem. Mislila sam da je to nemoguće razumeti. U stvari, razumevanje sam ostavljala za onu šačicu prijatelja koji me dobro poznaju ili makar imaju strpljenja da pročitaju sve - od tačke do tačke. Zato sam rešila da ponovo iščitam sve moje priče. I onda šok!
Mnogih situacija u kojima su priče nastale se ne sećam. Jedva da se sećam tek nekih obrisa. Ali sa sigurnošću znam da mi nije bilo teško kao ovih dana... kada živim, kada čitam, kada mi i najmanje čekanje izaziva isti osećaj kao kad bih se golom guzom spuštala niz kaldrmisanu nizbrdicu. I imam utisak da je sve to što sam napisala posvećeno meni budućoj. Da vidim, da osetim, da razumem život i prihvatim sebe i sve ono što se nagomilava i vremenom dolazi.
Zatim se dogodilo da nekome ko me ne zna dugo, a ipak poznaje dobro, pošaljem jednu od tih priča. Ambiciozna kakva jeste odmah mi je predložila da objavim knjigu. Rekla sam joj da sam sigurna da te priče nisu za svakoga, a onda joj i priznala da mi je najveći strah to da ljudi neće razumeti. Dobila sam odgovor koji me je zapanjio: "Nije stvar u tome da razumeju, nego da osete".
Sačekaće ta knjiga još neko vreme jer sam sada potpuno sigurna da ne želim da se iko na ovom svetu oseća kao ja u poslednje vreme...

Neverovatan dan!

2009-06-25T12:42:00.003+02:00

Zaista neverovatan!
Juče sam bila toliko spretna da sam uspevala svaku tekućinu da prolijem po sebi. Prvo je sok od jagode završio na suknji, onda sam jogurt umesto u činiju sa pahuljicama prolila po rukavu i na kraju, kada sam pokušala da operem ruke prosula sam vodu po sebi. I ne bi to ni bio veliki problem da baš zbog tih mokrih fleka nisam odložila zakazano viđanje.
Na kraju sam izjurila iz kancelarije, jer je samo trebalo da pretrčim park i uđem u kafić. Inače, kišobran nisam ponela od kuće, zbog toga što postoji i rezervni u kancelariji. Rezervni iz kancelarije nisam ponela jer je napolju bilo sunce. Ali, ne lezi vraže - na samo 15-ak metara od kancelarije, dok sam hodala parkom, počeo je (za mene krajnje neočekivan) jak pljusak. Sakrila sam se pod veliko drvo koje neko vreme i jeste bilo dobar zaklon. Međutim, u jednom trenutku se sva kišnica sručila na mene taze osušenu. Tako mokra više nisam imala od čega da se štitim, samo sam potrčala dalje, do raskrsnice koja je plivala pod vodom i stala pod nastrešnicu. Smejala sam se, samoj sebi, vremenu, mojoj želji da iskontrolišem stvari... svemu! ;)
Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina potpuno mokra, ostali su je se na vreme domogli. Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina nasmejana. Ostali su brinuli da ne pokisnu. Tu pod nastrešnicom, premotavala sam moje sušenje u tri faze tokom dana. Tu pod nastrešnicom zapamtila sam jednu važnu lekciju i bila ponosna na to što znam da mi neće smetati da tako morka uđem u kafić.
Gledali su me čudno, da li zato što sam mokra ili zato što sam nasmejana - ne znam. Bilo mi je svejdno šta misle. Ja sam svoju dnevnu (ili možda životnu) lekciju naučila. I, krenula dalje... :)
Jer, neke okolnosti su tu da ih prihvatimo, ne možemo iz svake situacije izaći kao (suvi) pobednici! ;))))
Za početak biću ponosna sa sve vlažne fleke koje budem imala, promise!

HRISTOS VOSKRESE!

2009-04-19T13:44:00.001+02:00

Zavrsio je...

2009-04-02T16:50:00.001+02:00

... sa pisanjem, opet nervozan, opet gnevan na okolnosti, na sve ono što je sudbina, njegova sudbina. Elegantno, ona izbegava svaki njegov pokušaj da bude preusmerena, da premosti ćutanje i prevaziđe učmalost statiranja. Čudan je to osećaj: on je pisao, minuti su protekli ali život nije, ni makac, ni zrnce manje u gornjoj polovini peščanog sata kojim se meri njegovo vreme. Kao da ta paklena zrnca prkose gravitaciji.
Da je onaj isti, onaj od pre godinu ili dve, osećao bi bes poraženog i upinjao bi se da ostavi traga u minutima čije otkucaje beleži sat. Ta naprava unosila je još veću nervozu, dodavala tenziju u prepunu čašu njegovog neizdrža. Ili je to možda nezadovoljstvo koje ključa a nikako da se prelije i konačno bude događaj dovoljno značajan da pokrene život.
Ali, nije isti. Donekle je prihvatio svoju ulogu. Njegovu energiju drugi prihvataju kao inicijalnu, katapultira ih tamo gde žele, mogu, znaju, smeju da idu. On ostaje: ista soba, isti mirisi, isti zvuci. Možda je samo muzika nova, ali sve je već napisano, zar ne? Ni u vreme više ne sumnja, potpuno je svestan da protiče, doduše nekako mimo njega. I tu je začkoljica. On je imun na vreme, ne na događaje. Mada, život mu je prazan: nedovoljno ispunjen ljudima koji bi uticali, prijateljima koji bi preusmeravali, ženama koje bi ga ostavljale ili volele zauvek. Zato i zna da ne postoji zauvek, postoji samo sada. I nema dobrih i loših dela, sve je samo pitanje posledica onoga što smo uradili.
On vapi za tim posledicama. Vapi za danom kada neće biti dovoljno neutralan svedok života: autobusa koji u manje-više pravilnim razmacima zabruje malo dalje od njegovog prozora, senki koje sunce pravi dok zemlja ne odoleva kosmičkom redu i sledi svoju trasu, svetlosti koja prosejana kroz grane drveta ipak nalazi način da se prošeta kroz njegovu sobu. Vapi za trajnom promenom, polukružnim skretanjem u stilu trošenja vremena. Možda bi bilo dobro da se on kreće, a vreme malo stane, ali čoveku koji živi u vakuumu nepomičnosti bolno je jasno da ne postoje želje od kojih može očekivati ostvarenje.
Karantin. Ne prostor, nego okolnosti. Nepomičnost. Ne uma, nego uticaja. Stvara ideje koje u najboljem slučaju postaju kuriozitet života – potvrda da postoje izuzeci od pravila. Međutim, nemoguće je verovati piscu koji nije okusio život. On bi bio značajniji od sopstvene knjige. Ona bi bila jednokratno čudo, a on bi zanavek bio intrigantan: da li je moguće verovati rečima čoveka koji je u osami pisao o životu? Zanavek nije nešto u šta se veruje, ali ipak zvuči kao najgora moguća kazna za nekog koji ipak zna o čemu piše. Jer, nije oduvek bilo tako.
Iza sebe ima i ono iskustvo koje mu je dalo mogućnost da trči mimo vremena i živi mimo ritma. Ipak, prestalo je. Kratko je trajalo, pomislio je čovek iz jedne sobe, u jednoj ulici u kojoj ne postoji redosled kućnih brojeva, u gradu koji je provincija, u zemlji koja je predgrađe mogućnosti, u godini koja je nadohvat promena, u svetu koji je na rubu propasti...

Hejt nas nasusni

2009-03-03T00:50:00.002+01:00

Postoji akutno stanje nezadovoljstva koje se kanališe mržnjom, poplarnim "hejtom", koje je neprolazno i neizlečivo. Bolesnik oboleo od ovog simptoma najčešće umire od smrta (jer hejtere ni Bog neće dragovoljno). U nastavku teksta slede pojavni oblici, implementirani na okolnosti sajber sveta mada nista manje nisu primenjivi i u stvarnom svetu:

Početnik Hejter (Namcior Primo)

Ovo je jedini pojavni oblik namćora za koga ima nešto malo nade za izlečenje. Uglavnom se radi o čoveku koji se, zastrašen trećom frustracijom zaredom u poslednjih nekoliko npr. meseci, okrenuo ovakvom načinu života. S obzirom na to da se hejt ne smatra porokom, on (jadan) misli da ne greši ponašajući se po šablonu mrzitelja u najavi. Što se više uvažava njegovo mišljenje o tome da bi "neke stvari u životu zaista trebalo mrzeti da bi im se pokazali zubi" to su manje šanse za izlečenje. On, za početak, hejtuje uglavnom kad je žestoko isprovociran po nekoj od krucijalnih životnih osnova. Ali, kada vam pokaže svoje hejterske zube zažalićete što ste mu se našli na putu s rečima: "Ćao! Da li mogu da se igram sa tobom?"

Povremeni Hejter (Namcior Sporadico)

Pojavni oblik povremenog hejtera nije ni malo prijatan. Ovo je jedan od najmanje ispitanih oblika namćorosti i većina stručnjaka (a i žrtava) slaže se sa zaključkom da su u ovom slučaju ekspresije mržnje eksplozivne i krajnje neočekivane (koji normalan čovek očekuje da će ga bezrazložno ili pak sa malo razloga neko dočekati na nož). Reč je o neosvešćenoj osobi koja ne ume dalje od sebe ali prepoznaje frustraciju kada je oseti i na nju reaguje gadeći se na svet oko sebe. Nema logičnog objašnjenja za njegove reakcije niti opravdanja za njegove postupke. Možete ga videti kako hejtuje iz njemu znanih razloga, ničim izazvan. Već sutra ili za 6 sati/sat/pola sata/10 minuta/minut može se ponašati kao da se ništa nije dogodilo. S obzirom na to da svoje ponašanje smatra normalnim jasno je da se već ovaj oblik devijacije smatra neizlečivim.

Nemoćni Hejter (Namcior Impotentio)

Da se odmah razumemo, ovde se ne radi o hejteru koji ne ume da ispolji svoja osećanja. Oh no! Reč je o hejteru koji i te kako zna kao da opsuje, uvredi, ošine rečima. Zapravo se radi o personi koja malo toga u životu može da uradi uspešno koliko i to da vam bestidno, kao ulični presretači koji na sebi imaju samo mantil, pokaže (kvazi)najbolju stranu svoje inteligencije. Ovo je prvi nesrećnik na hijerarhijskoj lestvici hejtera koji opravdano zaslužuje ban iz vašeg života. Ali, banovanje ga neće opametiti, već će se (avaj nesreće!) posle takve sankcije smatrati uspešnijim i ispunjenijim. Naravno, nastaviće po svom dobro oprobanom običaju prvom prigodnom prilikom (kada mu ponestane slušalaca tj. žrtava u realu). Ovo je, kao što se može primetiti, jedna od najadptibilijih vrsta u odnosu na uslove i okolnosti u kojima se nalazi.

Inspirisani Hejter (Namcior Erecto)

Vlasnici ideja koje karakterišemo kao namćore u erekciji vrsta je koja isključivo boravi u blogovskim habitatima. Reaguje na verbalne, auditivne i vizualne podsticaje koje dobija čitajući blogove i neće vam dozvoliti luksuz da ne saznate njegovo „stručno" i „jedino ispravno" mišljenje. Mržnja inspirisanog hejtera, shodno inspiraciji, ispoljava se u verbalnom, audio ili video obliku. Interesantno je da svaki njegov komentar nedvosmisleno ukazuje da se radi o hejtu, što je posledica namćorovog zadovoljstva saznanjem da je svojim komentarom ili blogom, unesrećio najmanje 5 osoba (aproksimativno procenjeni minimum za satisfakciju hejtera). Ukoliko odreagujete na njegovu anti-logiku igra neće imati kraj, a u toku iste možete doći u iskušenje da se i sami spustite na njegov nivo i uhvatite se u hejt kolo iz koga se niko nije izvukao. Iskustvo je pokazalo da se protiv ovog pojavnog oblika najbolje bori ignorisanjem, a podaci pokazuju da je među ovim hejterima najveća stopa smrtnosti i odumiranja.

Besposleni Hejter (Namcior Operativo)

Jedan od najdosadnijih pojavnih oblika mržnje. Radi se o hejteru za koga ne postoji ni juče, ni danas, ni sutra ukoliko nema žrtvu na koju se nameračio. On nema svoj habitat i možete se susresti sa njim i na chatovima i na blogovima i na forumima . Štaviše, najviše vole da obitavaju u intimnim atmosferama da bi kad god se za to ukaže povoljna prilika (čitaj: uvek) krenuo u akciju. S obzirom na nedostatka privatnog života, ova vrsta dijagnostikovanih mrzitelja nosi i popularni naziv „sajber hejter" iako mu je spektar delovanja mnogo širi. Ovaj pojavni oblik poznat je i po nepatvorenim konformističkim potrebama: želi da ugodi sam sebi, ali i da mu i drugi ugađaju.

Zaposleni Hejter (Namcior Miserio)

Ovo je jedna od najisfrustriranijih pojavnih oblika neizlečivih namćora. S obzirom na to da ima poslovne obaveze i nije baš u prilici da svo vreme ovoga sveta iskoristi radeći ono što najbolje zna. Uglavnom je preko dana prilično pasivan i poslušno (mada ne nužno i naročito uspešno) obavlja radne zadatke, popodne i noću je aktivan i ne skrećući ni levo ni desno prati svoj životni put. Jedan je od najvećih kameleona među namćorima, a pritom je i oportunista, zbog toga što su mu prilike za ispoljavanje prave prirode svedene na popodnevne časove. Zanimljivo je da ne postoji ni jedan radni zadatak niti profesija koja ovog hejtera mogu iscrpeti toliko da nema snage za mržnju. Radi se zapravo o tome da je namćorluk njegova primarna potreba i da mu je sve ostalo u životu periferno. Njegovo shvatanje životne svrhe moglo bi se definisati kao „nateran da radi rođen da hejtuje".

Zavodljivi Hejter (Namcior Seductivo)

Ljudi rođeni sa karakteristikama zavodljivog hejtera donekle imaju sreće. Naime, spadaju u endemsku vrstu namćora koje bi nekad neka normalna osoba na (ne)određen vremenski period mogla da voli. Ipak, radi se o osobi koja vrlo organizovano pristupa životu jer joj je najviše od svih stalo da dobije priliku za ispoljavanje svoje prave prirode. Ovi namćori su najveći egzibicionisti, najčešće blogeri ili istaknuti članovi nekog većeg kruga ljudi. U trenucima ljudskosti mogu čak biti izuzetno duhoviti ili šokantni na jedan šarmantan način. Ali ti trenuci ne traju dugo. Brzo se preobrate u ono što zaista jesu i tada postaju nesnosni (za ostatak normalnog sveta). Brzo stiču prijatelje/obožavaoce/potencijalne kres varijante ali ih istom brzinom i gube, jer u nedostatku snage da pobegnu što dalje od sebe, oni pokažu svoje pravo lice. A kada izgube prijatelje/obožavaoce/potencijalne kres varijante postaju netrpeljivi prema svima koji se smeju od srca ili otkuckaju makar jedan smajli na javnom kanalu. Pri izbegavanju ove vrste hejtera vodite se maksimom „spašavaj se ko može".

Beznadežni Hejter (Namcior Dubiosis)

Iz perspektive svih gorenavedenih namćora ovaj pojavni oblik ispunio je u potpunosti životnu svrhu. Iz perspektive normalnih, nepoludelih, od prosečno inteligentnih pa nadalje, reč je o promašenoj osobi. Reč je o entitetu koji se čak ne može nazvati osobom. Njegov uticaj je poprilično velik, a spektar delovanja širok. Bezočan. Ne bira žrtve, vreme, mesto, mogućnost. Maksima „daj šta daš" nije posledica nemoći već nezajažljivosti. Krvopija. Izraženo kroz hijerarhiju poslenika jednog sajta, ovaj hejter predstavlja neku vrstu admina ostalim pojavnim oblicima. Jedina pozitivna strana u vezi sa ovim nad-namćorom je činjenica da se radi o izumirućoj vrsti koja opstaje samo podršci potčinjenih hejtera (jer koja bi druga osoba, a ovde je ubrojeno i ono stanovništvo sa nezadovoljavajućim nivoom inteligencije, mogla da ga voli).

NAPOMENA: Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima je nenamerna.

Pokusaj reanimacije bloga...

2009-02-12T23:14:00.002+01:00

... je jedan kraaajnje opipljiv posao i zapravo će od ključne važnosti biti vaše teme (pošto je ova posramljena autorka pomalo ostala bez ideja). Naravno, morate uzeti u obzir da cu hirovita kakva jesam opet sebi dozvoliti slobodu i pristupiti samo onim temama koje mi budu najzanimljivije.

Lupam gluposti! Uglavnom sam se distancirala od pisanja i jedino sto zasad imam kao motiv je "hej, pao je sneg, bas bi bilo lepo da nesto napisem", ali se sve uglavnom na tom motivu i zavrsava.

Treba mi, ma treba nam svima, promena! Jedna promena za celu kafanu: socna i pitka, omamljujuca, opustajuca i nadasve - delotvorna! :) Fiju! Mozda je upravo to bila ta katarzicna recenica koja ce omoguciti mom mozgicu da iz sebe izbaci nesto novo, mudro i vispreno (da, da, kako da ne!)...

Ma sto se mene tice - i ovo je saaaasvim dovoljno!

Vazno je poceti... :) A 'de ja stadoK - vi davayte teme. Pisem za sve pare! :)))) hihihih!

Love story: Internet ispovest

2008-12-23T12:54:00.000+01:00

Bilo je leto i mogla sam malo da odahnem kada je posao u pitanju. Tačnije, dosađivala sam se u kancelariji, surfovala po netu i slučajno kliknula na taj baner. Otišla sam na jedan sajt i mogu reći da se naš susret i početak ljubavi dogodio pre šest meseci. Nisam potpuno sigurna (računam da je toliko prošlo) jer ljubav ne merim vremenom, već osećanjima i željom koje ili rastu ili se gase. I nije se dogodilo slučajno, imam utisak da sam baš takvog i tražila. Isijavao je obećavajuće, nekako zeleno, i u sebi nosio kvalitete koji su bili potrebni da mu pružim ljubav i da bude moj. Prvi susret bio je virtualan, ali upečatljiv. Nije bio lišen emocija. Zaljubila sam se na prvi pogled! Sviđalo mi se sve ono što pruža. Danima sam ga ispitivala, analizirala i dopadalo mi se sve ono što dobijam kao rezultat: to što ume da peva samo moje omiljene pesme, to što me zasmejava isključivo na naičn na koji mi odgovara i što me svojim postojanjem štiti od spoljnih uticaja sa kojima možda ne bih umela da se nosim. Moj zmaj! Družili smo se celo leto, a onda sa obavezama koje mi stižu s jeseni uspela sam nekako da zaboravim na taj susret. Živela sam i bez te muzike i bez te vrste zaštite. Bila sam srećna na neke druge načine, koračajući kroz život bez našeg soundtracka u glavi. Ali, smišljala sam playlistu koja će biti aktuelna kad se ponovo budemo sreli. Znala sam da do toga mora da dođe! I jeste. Ponovo mi se dogodio. Ovoga puta nisam ispitivala, znala sam sa čim raspolaže, rešila sam da bude moj i donela sam smelu odluku: kupila sam iPod!
Hvala mom lavu! :***

Moje vreme...

2008-12-11T23:46:00.003+01:00

... je ono koje priuštim svojim koracima dok se laaaagaaaano spuštam niz Takovsku. Sada već obmotana šalom (koji donosi sreću), sa sluškama na ušima. Jedem neku pitu koju planiram da istrošim dok stignem do cilja. Slušam moju muziku, sama sam sa mislima i saobraćajem koji se događa u mizanscenu ove avanture.
Ne obraćam pažnju ni na prolaznike, samo na semafore. Na jednom od njih (a Takovska je čuvena po semaforima) upalilo se crveno i ja poslušno stanem. Primećujem neki crni auto sa zatamnjenim staklima kako lagano staje zbog semafora. Primećujem i prozor koji se spušta. Primećujem, a pravim se da ne primećujem, i dečka u crnoj kožnoj jakni koji je spustio staklo. Primećujem i da mi nije svejedno... to je valjda posledica legende o devedesetim u Srbiji. Diskretno skidam slušalice i zatičem jedno "eeej" s njegove strane koje mi upućuje uz mahanje ruke. Odlučujem da ne reagujem.
"Eeeeej", čula sam ponovo vrlo jasno jer saobraćaj prekidaju semafori. Odlučim da pogledam u njihovom pravcu.
"Mene zoveš", pitam bespotrebno jer jedina stojim na tom pešačkom prelazu.
"Aha! Kakva ti je pita?", upitao me je potvrđujući da sam ja definitivno ciljani sagovornik.
"Sa krompirom...", odgovaram u čudu.
"Ma ne toooo! Je l' ukusna?", bio je precizniji ovoga puta.
"Mhm", promumlam uz klimanje glave i mljackanje koje nije mogao da čuje.
"E, a 'de si je kupila?", pita nestrpljivo.
"U toj-i-toj pekari", odgovorim brzo i s veeelikim olakšanjem.
"Hvala ti! I, prijatno!", dovikne uz osmeh dečko u crnoj kožnoj jakni iz crnog automobila koji je naglo skrenuo i prošišao pored mene nastavljajući putešestvije prema pekari.
Moje putešestvije nastavilo se prema davno određenom cilju, dok mi je kroz misli odzvanjala zahvalnica kome-god-da-treba zato što u Srbiji, ove 2008. godine, vlasnici BMW-a traže smernice do prve pekare. Nekada su spuštali prozore samo da bi proturili kroz njih rafal u ciljanom pravcu.
Vremena se menjaju... :)

Daba...

2008-12-08T22:14:00.002+01:00

... je jedan sasvim poseban lik! Baš lik! Ni manje ni više.
On je fotograf, ima prodoran glas i puši zato što voli. Kada puši aparat mu napušteno visi oko vrata čak i onda kada je najaktuelnije zbivanje u toku. Njega to ne zanima, on slika kad mu se slika. Zato je za mene napravio folder koji se zove "Đukele" i u njega smešta sve ono što uslika dok svi ostali fotoreporteri odmaraju. Nije on paparaco, on samo bira svoje trenutke.
Daba se smeje glasno. Zastrašujuće glasno. I živi u centru. I voli da vozi brzo... bilo koja kola. Ipak, najsigurnije je u njegovoj gvožđem okovanoj 128-ici koja nema suvozačko mesto. "Nabudžena" je za trke, objasnio mi je, a onda se od hotela Jugoslavija do Bogoslovije sjurio za neverovatnih 9,6 minuta, ostavljajući isfrustriranog vozača audija da se natenane nervira u oblaku prašine Zastavinog vozila.
Daba ume i da podvikne. Baš jako! Ume i da se razočara. Ume i da ode iz redakcije i radi potpuno desete poslove, a onda da se vrati i ponovo se bori za svaki dinar svog honorara.
Daba i ja se razumemo. Mnogo je stariji. Mogao bi roditelj da mi bude i moje ime uvek izgovara u deminutivu. Sa njim uvek može da se priča.
Daba zna prave tračeve i uvek ima proverene informacije. Gleda na svet očima iskustva i ume da da savet.
Daba nije samo fotoreporter. On je čudo!

Deca iz predgrađa...

2008-12-01T19:49:00.002+01:00

... ne umeju da nose teret slave. Ne umeju!
Izgovaraju se kojekavim glupostima i začas se vrate u senku koju oblakoderi velegrada bacaju na njihova igrališta... polja... stoletne šljive... stogove sena... klupe pred zgradama. Ne umeju ni da pričaju o svom detinjstvu. Nemušti su na svakom koraku:
"A moja majka, skromna žena koja je samo završila osnovnu školu, priča sinoć jedan stanovnik predgrađa koji je na kratko okusio slavu, bila je diplomata! Govorila mi je, sine, prvo diploma pa onda sport!"
Da nije tužno bilo bi smešno... Da nije iz predgrađa smatran bi šarmantim šeretom.
A možda ljudi ne žive u predgrađima, već predgrađa u ljudima...
Devil may care...

ZUMBULI SU ZUMBULI, A RUŽA JE RUŽA PA DA NA KRAJ' SVETA IZNIKNE:
http://www.youtube.com/watch?v=pTwRALm4Z7I

Danas vozim...

2008-11-24T13:33:00.002+01:00

... vremeplov. Ustala prekasno da bih uhvatila dan. Jedino što mi preostaje jeste da se katapultiram u prošlost. I uspeva mi.

Zatičem malu Jelisavetu, čini mi se petogodišnju, kako sedi na stolici u mojoj sobi. Donela mi je sve gumice i šnalice koje je imala. To je popriličan broj! Tu su i češljići i štras i bubice-klipovi. Dogovorile smo se da joj napravim frizuru. Dok mi priča o tom neprocenjivom blagu jedne devojčice, igram se njenom ravnom, kratkom paž frizurom. Zaboravile smo zašto smo se našle, jer ona raspreda priču o nekim gumicama sa delfinima (nikada ih nije nosila a mnooogo joj se sviđaju). Potpuno uključena u priču zaboravih šta mi je zadatak. Ni sama ne znam kako smo se prenule iz te bajke o ukrasima za kosu, tek bilo je krajnje vreme da je pitam:

- Pa dobro, Jeco, kakvu ćemo frizuricu da pravimo?

Ona mi upućuje jedan plavi pogled preko naočarica i najozbiljnije na svetu odgovara bez trenutka zadrške:

- Želim dugu kosu i šiške!

Ta stolica iz moje sobe sinoć je postala metafora. Ispričala sam je nekome ko jako dobro poznaje Jelisavetu, a mene posebno. I imao je svoju želju. Dala sam stolicu u trajno vlasništvo, kad god bude neophodno da se nešto poželi. Uz jednu napomenu: što je neverovatnija želja, to su veće šanse da se ostvari!

Pufff! Evo me nazad u vremenu sadašnjem. Odoh da vidim je li se kome šta ispunilo.

http://www.youtube.com/watch?v=CylPqycnG0w

Mačke

2008-11-23T15:41:00.003+01:00

Ljubavnici žarki i glave učene

podjednako vole, za svog zrelog doba,

moćne blage mačke, ponos svojih soba,

jer su kao oni zimljive i lene.

Te prijateljice nauke i slasti

svud traže tišinu i mrkline kobne;

Ereb bi ih htio za glasnike grobne,

kad bi im čast mogla tako nisko pasti.

Zauzmu sanjareć poze neobične

velikim sfingama u samoći slične,

uspavane u snu beskrajno dalekom;

s bokova im siplju iskrice magične,

a tačkice zlatne, nalik pesku mekom,

zvezdaju im čudno zenice mistične.
Šarl Bodler

Mudrost u...

2008-11-21T23:29:00.003+01:00

... 160 karaktera SMS gotovo je nemoguće zateći, osim ukoliko se ne složim sa ZP koji ga naziva haikuom. Ako je tako onda smo svi filozofi. Ne pazimo na broj slogova, ne pazimo na pravopis, čitamo poruke u kojima nas obaveštavaju u formi ("doćiće mo u 2") koja poštuje samo pravopis i gramatiku subjektivnog osećaja za iste i zatičemo u sledećem trenutku sebe kako se uklapamo u taj režim ("Odlično! Očekuje mo vas tad!"). Jer porukama nas bombarduju prijatelji, ali i televizije koje nemaju kriterijum - puštaju SMS poruke u kojima npr. SamUBraku traži devojčicu za druženje. I kao da to nije dovoljno gnusno, njegov poziv je nepismen. A onda, pogađajući pravo u metu naše mizerije, dobija odgovor od "devojčice" poražavajuće nepismen ali nedvosmisleno pozivajućeg tona (pravopis se uči, za razliku od promiskuiteta).
SMS naš nasušni jedini je izvor pisanog teksta sa kojim se mnogi sreću. Informacija preneta ovim putem efikasna je, a sve netačnosti nalaze plodno tle da se prime i zauvek ostanu kao čestitost svom čitaocu.
Ja sam se pobunila. Koristim tačke i zareze, velika slova, puštam misao da traje i prelije se preko famoznih 160 karaktera (kad mi je do toga). Volim da kuckam dragim ljudima, s povodom ili bez njega. Nekada samo zbog poriva da na nešto o čemu mislim upišem virtualnu adresu nekog primaoca. Makar mi nikad ne odgovorio, ili, makar me zatrpao sopstvenim SMS haiku pristupom životu. Ali pazim kako pišem, da ne dozvolim svojoj gluposti da se raširi. Ne bih podnela da budem inicijator nove doze nepismenosti, jer nema ništa gore od filozofije koja nema prostora da dopre do čitaoca. Naučila sam pravopis da bih smirila sujetu koja u meni ključa onda kada se pretvorim u grande skribomana.
Možete se sa mnom slagati ili ne slagati, ali čik da mi neko kaže da me ne razume... poslaću mu preteći haiku! :)

Hvala ti...

2008-11-15T22:35:00.002+01:00

... što si mi dao ovo divno ćutanje iz osmeha i letenje iz mesta. Džaba mi krila da nije tebe!

Ni za kog drugog: http://www.youtube.com/watch?v=VHKWBxDzyfU&feature=related

Mnogo je misli...

2008-11-10T23:19:00.002+01:00

... koje mi prođu glavom pre nego sto se nakanim da sednem za računar i preletim po tipkama. Istresem iz džepova sećanja ponešto što je tamo sačuvano. Neke me zaboravljene slike iznenade, a neka jasna sećanja razočaraju. Ali taj blues serviraću nekom drugom prilikom.
Večeras su snažnije ove sveže boje koje su mi farbale ne tako davno prošle dane. Jarke su u intenzitetu, ali besmislene u nijansama. Govorim o bojama licemerja onim što proviruju iz nacionalizma koji se preliva u nacizam. Kroje ih nekakve izbeglice iz gluposti - dovoljno svesne odakle bi trebalo pobeći, ali apsolutno nesvesne u šta su se zaletele. Zaklinju se u pogrešne ideje, šljapkaju u baricama zabluda i guta ih živo blato mržnje.
A u mom komšiluku živi Dragana. Potpisujem, najlepša Romkinja! Ne uklapa se u zamisao licemernika o tome kako izgledaju i kako se ponašaju Romi. Ona živi svoj život, nimalo lak iz perspektive nekoga ko se bavi medicinom i ne živi ni u čergi, ni u getou, ni u faveli, već među nama tj. mi živimo pokraj nje. Priča kako je nedavno jedan mladić odbio da mu se ona stara o bolesnom detetu. Zato što joj je koža neznatno tamnija od njegove. Ili možda nije. Pogled joj je svetao i namera dobra, ljudska. Ali to njemu nije bilo bitno. Žrtvovao bi život svog deteta na oltaru svoje gluposti.
Gledala sam je nemo dok mi je kroz misli protutnjalo pregršt psovki i izvinjenja. I dalje nemam objašnjenje za njegov postupak ni opravdanje za njegovo postojanje.

Juče je bio dan borbe protiv nacionalizma...

Vozovi...

2008-11-09T12:22:00.003+01:00

... pogled drugi:

Priznaću odmah: samo sam jednom putovala vozom i pomalo mi je krivo zbog toga. Ne zato što jesam, nego zato što bi bilo diiivno ponoviti putovanje čergom od vagona koja bespogovorno sledi svoj put. Sela bih uz prozor, to je neminovno, slušala klapata-klap zvuk, prebrojavala stubove i prebirala po mislima. U tunelima ne bih žmurila, u mraku bih pustila čulima da prorade - osetila bih svaki drhtaj, miris, svu slast onoga što će me dočekati kad budem sišla na stanici. Ili, sve to u čemu se uživa možda i nema veze sa onim čemu idem, već sa trenutkom u kome me je voz uljuljkao u mirise putovanja...

Neverovatno...

2008-11-05T21:01:00.002+01:00

... koliko je lepo putovati. Naročito ako imate s kim, ako imate cilj ili još bolje - ako ga nemate!

Priču o putovanjima počinjem u ona vremena kada je železnica značila mnogo. Moj deda bio je radnik na železnici i kako tvrde mnogi članovi moje porodice bio je veoma izričit kada se biralo prevozno sredstvo u putovanjima. Moj tata, te tetke i stričevi bili su žrtve ovakvog dedinog stava ali on bosanski zadrto nije odustajao od svoje vere u njegovo kraljevsko visočanstvo - voz! Čim se osamostalio moj tata je izričito odbijao da putuje vozom. Uvek je, s pravom, birao autobus i tu ljubav preneo na mene. Ja sam kao devojčica, kad god putujem negde sa roditeljima neumorno pevala u autobusu. Nekada tiho a nekada nadahnuto (:)) i nije me bilo sramota, bila mi je uživancija!

Vozom sam putovala samo jednom i to ni manje ni više nego u Leskovac. Odlazak u taj grad i nije bio naročita avantura. Zapravo avantura se dogodila u danu koji je prethodio putovanju: Jelena i ja smo položile prvi ispit na fakultetu, gledale "Čudesnu sudbinu Amelije Pulen", šopingovale na sitno u gradu, pričale u Knezu, ćutale na Kališu i uveče krenule na put. Povratak iz LE za BG definitivno može poneti titulu vozne avanture. Kupe i raspored sedišta prosto mame na komunikaciju a to u koju ćete se pričaonicu uključiti zavisi od vaše mogućnosti da procenite ljude. Ja sam se zatekla usred razgovora koji su u životu održavali čovek koji je imao nekoliko ljutih paprika u ruci (i džak babura iznad sedišta), žena koja se vraćala iz Kosovske Mitrovice gde je specijalno pošla e da bi kupila varjače kakvih nema u Beogradu, čovek koji je dremao i zaudarao na alkohol i čovek koji je ćutao. U početku mi je bilo zanimljivo i dovoljno samo da ih slušam, u stvari, bivalo mi je sve zanimljivije pa sam se i sama uključila u razgovor ni o čemu: kuda ide ovaj svet, odakle smo, tragične te neobično sretne životne priče onih koje poznajemo (možda je poneka i bila lična, uvijena u oblandu uvoda "a jedan moj prijatelj..."). Čovek koji ćuti i dalje je ćutao. Štrčao je u toj gomili larmadžija svojim pasivnim učešćem u našem razgovoru - slušao ga je. Kada su konačno svi utihnuli posle nekoliko sati, on i ja smo započeli priču i završili je u Beogradu. Svako je otišao na svoju stranu a ja ostala zapanjena nad činjenicom da poznaje topograiju apsolutno svakog ćoška svih mesta oko Beograda, kao i samu prestonicu. Način na koji se smeši dok priča šta je sve radio u Parizu i kako mu se brkovi izviju dok objašnjava šta je to "balkanska tragedija". Tek kad smo se rastali ja sam, da li zbog voza, da li zbog njegovih priča, zaključila da je on špijun! Posle toga, posle takvog susreta i takvog sagovornika, pomislih da bi bilo besmisleno putovati vozom.

Magija vožnje železnicom dovela je do toga da baš u vozu, u jednom kratkom susretu u kom nisu izgovorili jedno drugom ništa osim imena i ponekih beznačajnih podataka o sebi jedna moja drugarica upozna svog muža!

Sada najviše na svetu volim da se vozim avionom! Pomalo zbog vožnje, a mnoooogo više zbog cilja koji imam.

Volim i noćnu vožnju sa M, dok svira neka muzika. Iako obično pevam dok on vozi, noću se ućutim. Samo nađem adekvatnu muziku... gledam u prizore koji promiču ili jednostavno, gledam u njega.

I to je moja kratka priča o kotrljanju. :)

Imate li vi neku zanimljivu da podelite sa mnom?

Princesses among the donuts :)

2008-11-02T21:56:00.002+01:00

By OnaKojaZvoniZeleno :)

Za krofne: 2 dl vode, 1,5 dl ulja, malo soli, 180 g brašna, 4 jaja, 1 prašak za pecivo
Za fil: 1 l mleka, 8 kašika šećera, 1 vanilin šećer, 8 kašika brašna, 5 žumanaca

Priprem: Staviti vodu da uzavri, dodati ulje i malčice soli. Kad provri, skinuti začas sa vatre i u vrelo dodati prašak za pecivo. Vratiti na vatru, dodati brašno i dobro mešati oko minut. Ohladiti testo, pa u hladno dodati četiri jajeta - jedno po jedno. Dobro izmešati. Staviti u špric i praviti krofnice veličine većeg oraha. Ostavite mesta između krofni jer narastu prilično. Fil napravite tako što od litra mleka uzmete malo pa zamutite brašno, šećer i žumanca, a ostatak stavite da zakuva sa vanilin šećerom. Skuvajte fil kao puding, ohladite i filujte. Pospite krofne sa šećerom u prahu.

I uzivajte sa prijateljima, a bogme mirite se sa neprijateljima. :) Multifunkcionalne kroKne :)

Mnogo je...

2008-10-27T23:26:00.003+01:00

... muzičara koji svaki put kada krenu na turneju imaju tendenciju da je nazivaju "poslednjom". Barbra Strejsend i Tina Tarner, koliko znam, već godinama žive od svojih navodno poslednjih turneja. No big deal... ima verovatno još takvih primera. Ni prve ni poslednje. Zgodan marketinški trik oduvek sam mislila. Samo to i ništa više. Ali, onda sam danas u prolazu, više ne znam ni na kojoj televiziji, čula da je Fiest najavila da će se povući sa muzičke scene. Ufff, a koliko pre neki dan pomislih kako bih u skorijoj budućnosti volela da čujem nešto novo baš od nje. Sad se samo nadam da će ta budućnost doći (tj. da neće odustati od muzike načisto)... pa, sad - pre ili kasnije to i više nije tako bitno. Prioriteti mi se promeniše u sekundi :)

Danas...

2008-10-26T10:39:00.003+01:00

... zarad svih onih sa kojima se srećem dok koračam, verujem u bajke... Nije ovo srljanje u iluzije po svaku cenu. Nisu iluzije uopšte. Upoređivala sam ih sa ostatkom sveta i prihvatam ih kao protagoniste potpuno realnih priča sa bajkovitim meandrima. Ja uvek prolazim baš tim meandrima. Moja barka se sve nekako upliće u taj šaš i baš mi se tu prijateljstva rađaju.

I sada znam pravi recept za život: više ih nikada neću upoređivati, a u svoj ću, nadajući se da se nikada neću naći na mestu bilo kakve usporedbe, dodavati prstohvate koječega. A znam da će me i oni posipati: i mudrošću i glupošću i smehom i suzama i zagrljajima i distancama i toplinom i pričama i istinom i iluzijama i svetlošću i tamom i... eto ti ga jedan život!

Šta ćeš više!

Dovoljno je da imaš nekoga da voliš!

Bajka u stvari...

2008-10-23T10:50:00.003+02:00

... sa junakinjom koja to nije.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.

Nosi samo najskuplje stvari jer druge za nju ni formalno ni fizički ne postoje. Na prijemima je slikana jednako koliko i njena prestižna npr. torba. Ne bahati se, ona samo želi najbolje za sebe. I dobija... samo još da saznam kako i da napišem happy end 4 this fairytale actually.

I sada, ako vam se i učini da se među redovima ove bajke potrkala doza zlobe - nije mi stalo. Ja ovaj blog kao svoju rupu posmatram i u nju mogu do prekosutra da vičem da "car Trajan ima kozje uši".

Uostalom, možda ovo nije bajka, možda je njena priča stvarnost - a ja u bajci živim.

Đavoćegaznati!

U to ime: http://www.youtube.com/watch?v=m3_Q96eJr1k

Onome...

2008-10-19T23:25:00.001+02:00

... ko mi poznaje dušu i ostvarenje daruje pre nego što ispričam san.

Baš njemu, sa kojim živim u kući stvorenoj od našeg vetra.

Baš baš njemu, jer me gleda i zna... sve!

Baš baš baš njemu, jer mu je duša useljiva samo za mene.

Baš baš baš baš njemu, koji zna da sedne pored mene i igra se bojama.

Baš baš baš baš baš lavu, jer moji zagrljaji imaju kalup koji samo njemu odgovara.

Samo tebi, jer imamo sve što nam treba: Početak i Beskraj!

Sanjam...

2008-10-17T23:50:00.005+02:00

... neke snove koji me dok proces traje pomalo plaše. Ti krokodili u krevetu, koji me upozoravajuće grickaju za one delove tela koje nisu pokrile pidžame, ne daju mi da se okrećem - zahtevaju da se ne pomeram u snu o snu. Ispričam ga nekome ko uopšte ne obraća pažnju na moj strah, no tek konstatuje da sanjam nekakvu "epsku fantastiku" samo zato što su se te zlokobne krokodilske oči (suzama nije bilo ni traga) pretapale kao jezerska voda: iz zelene u plavičastu, a onda, kao kada se podigne mulj sa dna, postajale su smeđe, na onaj mutan način koji ti ne dozvoljava da znaš šta da očekuješ od takvog pogleda. A plašiš se.

Onda ti bude draža i ona stvarnost koja ti deluje kao bilo koji od odraza u sobi "iščašenih" ogledala. Ako je zarad balansa, ne smeš da se buniš. Ali, i dalje ti ostaje pravo da ih se plašiš, makar u samom procesu, makar dok se šakama ne dočepaš bilo kakvog konopca koji će te izvući na svetlost stvarnosti. Od straha ili ne - najlakše je umreti. Treba znati živeti!

Kad se osvrneš...

2008-10-16T12:24:00.003+02:00

... iza sebe i prebrojiš kuda je tvoja noga kročila shvataš da ti je život sačinjen od milion nekakvih podistorija koje opisuju putešestvije dosadašnje. I sve ja to tako nešto uvijam u oblandu mudrolijskog uvoda kad sam se ustvari setila svih zahoda u svim redakcijama u kojima sam radila i rešila da time danas ižvrljam ovaj e-papir. Stoga upozoravam čitaoce mlađe od 18 godina (profesionalna deformacija mi) ili pak one sa slabim želuTcem (sažaljiva priroda mi) da baš ovde prestanu sa čitanjem teksta.

Na početku mog radnog zahodskog iskustva bejaše boravak u jednoj vrrrlo (a kad ovo kažem osvrćem se na sve aspekte) zanimljivoj redakciji. Tamošnji toalet adaptiran je, pretpostavljam, iz unisex u "svaki-za-sebe-sex" varijantu. Doduše vrlo neuspešno. Svakome spolu dodeljena je po jedna kabina i jedan lavabo, plus pisoar gratis za džentlmenštinu ondašnju. Pritom su ove odvojene zahodske prostorije imale zajednički antre iz kog se, oh kad je situacija na ivici, bez volje subjekta da tako i bude, pružao pogled na pisoarski deo. Avaj! A da situacija bude još gora, to ne beše jedina nesrećnim slučajem nametnuta informacija, jer se neretko, što zbog loše adaptacije, što zbog loše izolacije, moglo saznavati da npr. Dule portir ima probleme sa gasovima (ili da je makar samo kapacitet), da Miško ima problema sa probavom (zbog toga što je ista propraćena rafalom frustrirajućih psovki)... Takođe, sapun i taletni aKsesoarijum, u koji ubrajam npr. toalet papir (ubrusima ovde ni traga), izvlačen je iz najtamnijih dubina ("čuvati na tamnom i hladnom mestu") dobro čuvanog ormarića čiji je ključ baštinila sekretarica Ceca (noćna sekretarica Vera, jamčim, za postojanje toga ključa nije ni znala) i to samo u trenucima poseta visokih predstavnika i sličnih spodoba.

A onda sam se sticajem voljnih okolnosti preselila u veću firmu, mali medijski grad u velikom medijskom gradu, gde na svakome spratu (bar u ovom delu renovirane reprezentativne zgrade) možete naići na po jedan toalet za mušku i jedan toalet za žensku cipelu. Otvorite li vrata ženskog dočekaće vas uredno obrisana ogledala, dva lavaboa sa slavinama iz kojih izvire voda pristojnog pritiska (vruća/hladna, na volju vam), pokoja kap tečnog sapuna koji nekad miriše na "Dove" (ali mi znamo da nije) i najčešće miriše na deterdžent za sudove. Pođete li malo dalje, s leve i desne strane prostorije pruža vam se mogućnost da koraknete u zahodske prostorije, tzv. "samice". Unutar prostorija je sadržaj koji pruža očekivane mogućnosti u skladu sa svrhom. Ono na šta se nikada ne mogu navići su koleginice, koje se ni u trenucima stanja nužnosti neće odreći svoje napola dogorele cigarete. Da li je u tim trenucima zaboravljaju u ustima (ili između prstiju) ili se tek radi o pukoj nemarnosti (u odsudnom trenutku setiše se da je u populaciji serBskoj više od 70 odsto pušača), tek situacija u tim prostorijama zna da bude daleko od idilične kada je atak na vaše čulo mirisa u pitanju. Poseban kuriozitet u vezi sa ovim prostorijama je činjenica da nisu imale mogućnost zaključavanja, pa se često događalo da nemarne koleginice bez neke potrebe za TAKVIM znanjem, ipak saznaju i poneku vest o intimnom rublju te istinskoj veličini guze onih sa kojima rade. Posle učestalih incidenata te vrste, te interne peticije koja je kružila prvim spratom, domar (nepoznatog imena) je sa gunđanjem ugradio nekakve priručne rezice koje i te kako služe svrsi. Tu je problem toaletne neprijatnosti, te upoznavanja sa intimnim delovima tela, zaista izbegnut. Jedina nevolja sada koleginicama predstavlja činjenica da naspram ulazno/izlaznih toaletnih vrata stoje ulazno/izlazna toaletna vrata za džentlmenštinu. Ukoliko su ista otvorena, vide se ogledala koja stoje na zidu suprotnom od onog na koji su instalirani pisoari! Avaj pisoari! Te je u izuzetnim prilikama gotovo nemoguće ne videti kolegu u pozi "nužnosti".

Sinhrono sa radom u mini-maxi medijskom gradu, radila sam u agenciji, koja je zapravo dosadna iz perspektive zahodskih priča. Imala sam sopstveni toaletni prostor u kome je vazda bilo i čistote i aKsesoara i kremica i parfem i svega pri ruci. Pored toga, bude mi drago što sam bila tek dopisni član nekih redakcija te nisam imala uvid u njihove toaletne mogućnosti.

Ali izgleda da stvari na mom toaletnom putu nisu najgore. U prilog ovoj činjenici dostavljam vam priču jedne moje drugarice na visokom položaju menadžerke (retke zverke) u jednoj eminentnoj domaćoj firmi koja je smeštena u poveću stambenu kuću. Imali su jedan toalet, savršeno unisex upotrebe, za nekoliko tuceta zaposlenih. S toga se neretko događalo da moja drugarica menadžerka koristi toaletni prostor izmešten iz radnih prostorija. Najčešće je piškila u Hyatt-u, dok je za toaletne potrebe druge vrste dolazila kući, pri čemu je naročite probavne probleme imala ukoliko zatekne gužvu na Brankovom mostu (što se zapravo i događalo u 97 odsto slučajeva)...

Toliko o tome, raspisah se inspirisana :)))

Kakva su vaša iskustva? :))) Čik ako smete :)))

Ima ta neka...

2008-10-14T11:32:00.002+02:00

... životna radost u meni. Temelj da se smejem i inspiracija da mi iz glave dolazi soundtrack zbog koga mi život iznutra liči na mjuzikl. I to (ono) kao: ustanem iz kreveta, posetim nogom sve bitne prostorije u stanu - u kupatilu se ispljuskam, u kuhinji vidim sunce, u sobi se brzinski spakujem i... pa... krenem u susret muzici i s punim pravom očekujem da me, dok hodam (ne zastajkujem, zemlju ne dodirujem), neko povuče za ruku i, zato što je čuo salsa ritam u mojoj glavi, započne sa mnom ples baš tu - na sred ulice, na raskrsnici ili trotoaru, da kaže "nevermind" svemu što bi moglo da pritiska, da radi nogama u istom ritmu i vodi me pogledom. Bila bih spremna da uronim u takav život koji se instant rastvorio u tečnosti volje i slasti.
Onda shvatim da VEĆ igram: jedan osmeh koji podelim sa M najglasnija je muzika, najveličanstveniji sklad i najluksuzniji život... onaj iznutra, koji je važniji.
Kada voliš, najlepše igraš!

P.S.
Muzika dana dolazi iz moje glave, pa bili sretni đe čuli il' ne čuli :)))

Odrastam...

2008-10-06T23:00:00.002+02:00

... u nekom međuvemenu.

Oduvek su me učili, a ja kao dobra učenica tome i težila, da tragam i stvaram konstante u životu. Ali sinhrono sa tim mi se događalo da se upravo o te konstante saplićem. A ne radi se o tome da nisam umela da ih stvorim, već samo o tome da su bile bespotrebne. Ovo je ipak, neko drugo vreme.

Život je ono veliko čudo koje se kreće. Nije naše da hvatamo njegov ritam, nego da pratimo svoj i uvek budemo spremni na pokret. Treba ga živeti s rancem punim značajnih sitnica na leđima, s planovima punim smelosti, s džepovima u kojima se snalazi snaga za praštanje i srcem koje bespoštedno (po sebe pre svega) šalje prave vibracije!

Slogan života koji je danas šapnut mom razumu je "on the road" i to je taj postulat koji ne ostavlja prostora da žalimo, a opet, pruža mogućnost da se radujemo, daje slobodu da rastemo i konstantna je prilika da se smejemo.

Na tom putu očekuj neočekivano, šapućem sebi.

Da li je ovo mudrost ili živim u Ulici žrtava Velikog brata (sezona vtaraja), aj va va va va vandrrrrr :)

Carpe diem

2008-10-05T20:05:00.006+02:00

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj sebe... ispoštuj ono što si ugledala kada si otvorila oči...

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj reči... vodi se tom mudrošću da će SUTRA doći i bez tebe...

Iskoristi dan, trenutak... budi spremna... poštuj mogućnost da tako dočekaš željeno...

Iskoristi dan, trenutak... budi svoja... prigrli san u kome gradiš ono što ćeš biti...

Iskoristi dan, trenutak... budi hrabra... sruši sve ono što nije dobar temelj za sreću...

Iskoristi dan, trenutak... budi srećna... ne uljuljkavaj se u očekivanja, već ostvaruj...

Iskoristi dan, trenutak... budi smela... izbegni banalne šeme i kroči smo tamo gde želiš...

Iskoristi dan, trenutak... veruj u budućnost... živi za OVAJ trenutak pre nego što živiš za sutra...

Iskoristi dan, trenutak... veruj u ljubav... ali voli samo ono što ti ne dozvoljava predumišljaj.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prošlost je ono što pamtiš (ili želiš da zaboraviš)

Sadašnjost je ono što vidiš (ili odlučuješ da zažmuriš)

Budućnost je ono čemu se raduješ (ili strepiš, ako imaš povoda).

http://www.youtube.com/watch?v=ZHGESVSn_lw

Danas ću samo...

2008-10-05T15:21:00.002+02:00

... ZA SEBE da pišem, gledaj me - učim nove korake. Zato valjda tako samouvereno pristupam tastaturi i vraćam se zoni mog cyber atara.

Patim od onog specifičnog neizdrža koji me nagoni da ne ćutim ("da ne slutim, zavere ne kujem, više ne psujem...") čak i kad ćutim. Prsti lete po tipkama i ofiram se bez zadrške. Talasam vazduh koji se smirio i vraćam nemir u prašinu koja je iskoristila priliku i lako pala preko svake reči koju sam ovde ostavila jer me nije bilo. Slikali su me neki dani u jarkim bojama kojima se nikada ne bih s namerom podala. Uvek biram one prozračne, lagane, prijemčive samo očima koje žele da ih vide. Biram ih baš kao i mirisne note: providne su, mirišu čisto i načisto na čisto (:)), definisane su ali nežne, moguće je osetiti ih samo ako se zaista koncentrišete. To mi je jedina scenska maska sa kojom koračam kroz neponovljivu scenografiju dana. A možda i nije maska... možda tim mirisima naslućujem ono što me čeka dok puštam korake da me vode, tek bolje definišem ono što ću uraditi i nudim drugima kao objašnjenje onoga što sam.

- Izvinite gospođo, ali Vi mirišete kao nešto što sam davno odsanjao, dobila sam jednog jutra. (Bvlgari "Petits et mamans")

- Koji ti je to parfem? Neverovatno! Daj mi tu jaknu! Podseća me na Enu od letos, obratio mi se M u srednjoj. (Estee Louder "Pleasures")

- Dušo, koji ti je to parfem? Nemoj da ga menjaš ide skroz u tebe i miriše baš kako treba, zaključila je A malko konfuzno. (Gucci, "Envy Me 2")

- JBT, smanji doživljaj sa tim lubenicama, kategorična je bila D (Jill Sander "Pure").

- Jaooo, mirišeš tako nekako nežno... kao beba... ma super je, komplimentira mi O. (Paco Rabbane "Ultraviolet")

ETC.

Prave dame čitav život koriste samo jedan parfem. Ja nisam dama, parfemi su tek jedina "šminka", odevni predmet koji je egal sa svim ostalim "krpicama". Daleko je od aKsesoara, opisuje me, opAsuje me, čuva mi misli, navodi na pravu stranu i uljuljkava u izvesno dok se nadam neizvesnom. Uostalom, previše često držim palčeve u zadnjim džepovima da bih bila dama!

U to ime: http://www.youtube.com/watch?v=MHAhaR7WNkY

MEGLIO STASERA (baby: go, go, go!)

2008-09-27T23:21:00.005+02:00

Iako je optimizam jedini "izam" koji zaista poštujem, noćas potpisujem dekret koji govori o tome da se ja ovakva kak'a sam bolje uklapam u "Megliostaseizam"! :)

Naziv: Megliostaseizam (MGstaseizam za
prijatelje)

Vreme nastanka: Timovi naučnika i dalje rade na otkrivanju preciznog trenutka nastanka MGstase-a u okvirima istorije srećnih okolnosti.

Broj stanovnika: U značajnoj ekspanziji.

Himna: Na spontanim i nadasve demokratskim izborima, tačnije jedne srede predveče u telefonskom razgovoru, osnivačice ovog pokreta odlučile su se za dva ravnopravna predstavnika (na svim budućim Izmovizijama)

a) http://www.youtube.com/watch?v=4WlcDBwIfVE

b) http://www.youtube.com/watch?v=eEQ6ZhPp5_U&feature=related

Zakletva: Pripadnici ovog pokreta zaklinju se da nikada neće prihvatati pokret Skarlet O'Hare, te da ni o čemu neće misliti, kao što neće ni delati, sutra! Po principu "It had better be tonght" zagovornici ovog pokreta ne čekaju da sutrašnji dan donese odgovore, već iste shopinguju zahvaljujući jačini svoje volje - što pre to bolje.

Ciljevi: Zasad nisu precizno utvrđeni, spisak je sklon svakodnevnim promenama, a pripadnicima se savetuje da poštuju maximu "čini dobro da bi dobro mogao i da očekuješ".

Zaštitni znak: Osmeh, smeh i svaka manifestacija radosti dolaze u obzir kao jedini statusni simboli pripadnika ovog novoosnovanog plemena.

Lokacija: Iako ostaje tajna za sve one koji nisu pripadnici Megliostaseizma, članovima je dovoljno reći da je MGstaseizam TROPIKALIZAM DUŠE.

Napomene: Dekret podložan je promenama usled komentara posetilaca ovog bloga.

Nisam od onih...

2008-09-23T16:54:00.002+02:00

... sto osuđuju, ali ima jedna situacija u kojoj ova sKeljanka (inter. pošal.) ima izražen stav od koga ne odustaje. Progresivno ili ne, tek tako je.
Možda o ovome ne bih ni pisala da me jedan post kolege blogera (iz daleke&ponosne Bosne) nije na to naveo. Naime, drugarice i drugovi pioniri, moje pomirljivo i "live&let live" jastvo ojede se te naježi na rečenicu "tako to mora". Narčito kada shvatim da je izgovaraju osobe koje ne vide dalje od svog precioso nosića... OndaK okrenem glawu, pa trup zatim, i stvari odradim bez pomoći onih koji "moraju" da delaju samo na određen način. OndaK moje misli kazuju da će takvi neminovno morati da umru jednako gluMpavi kao što su se i rodili jer što se mora - nije teško. Uzgred, meni je teško isključivo ono što je obnevidelima pod moranje. I nije to nikakav inat - tak'i mi horoskop za ovaj život. U sledećem će već biti bolje, tako to mora :)

Brid in, brid aut, brid in, sajn aut :)
http://www.youtube.com/watch?v=lN2jYLZ0NuU

Noćas...

2008-09-22T22:04:00.001+02:00

... u jedra mojih misli duvaju neki dobri vetrovi. Puštam ih da mi sa pučine nanesu ono što ću voleti da znam. Do tada... čitamo Marka Ristića:

"Vidiš kako se rasklapa to vreme. Iz te razjapljene čeljusti sija jedan zaleđen plamen večnosti. Tu, na tom vatrenom jeziku proždiruće zveri zaustavilo se trajanje - u grozi, u jezi lepote i slasti - pred nama!"

"Ne bez visine!

Nemoj da kriješ žuđenu svetlost!

Dozivaću pravi smisao svih izgubljenih želja

svih davno uvelih reči sinuće zaboravljeni cvet

da bi te zahvalno pevanje te pobeđene noći

u radosti oseke svoje anđelom nazvati moglo.

Zemlja će se lagano zanjihati snom

ja sad znam, ja sad znam, pođemo li njom

nebo će večernje zlato spustiti na svoj san

ja sad znam, zaplovimo li zajedno u novi dan."

III

"I stvarnost se izgrađuje kao umetničko delo. Život je komponovan kao slika, istina je izvajana kao lepota, protičuće vreme je sama muzika. Znamenja i ravnoteža, u samoj suštini života, kao talasi jednog hrama."

Uđem...

2008-09-20T10:40:00.003+02:00

... ti u misao i ne igram se njome. Uvrtim je u svoju čigru, izbegnem jo-jo efekat i katapultiraš me sve dok se ne vratim sa vrtlogom zelenog. Čega? Ne znam ni sama...

Uđem ti u misao i ne igram se njome. Uvrtim je u zeleni pogled, izbegnem šok u tvojim očima i pošalješ me na ono mesto gde drveće kroz mlade zelene listove prosejava svetlosne zrake...

Uđem ti u misao i ušuškam te osmehom. Uvrtim je u taj klikeravi zvuk, čekam da mi uzvratiš muzikom i odletimo srećni u ideji da se imamo. Svako na svoju stranu? Maaaa, i to je OK...

Uđem ti u misao i ušuškam te šapatima. Čuješ moj glas i znaš da ne sklapam ruke onda kada mislim o prošlom i da ih širim samo zato što se uzdam u lepotu budućeg. Bezrezervno se volimo...

...

- Helo Mr. Sense, May I Bring Out Your Latest Thought Outside To Play With Me?

- Lucky Is the River That Ends Up In Your Ocean, he replied. I just smiled back at that. And I still do!

...

1: http://www.youtube.com/watch?v=DH8fQT-147A&feature=related

2: http://www.youtube.com/watch?v=uyMC5MJYOZ8

Često mi...

2008-09-19T09:19:00.001+02:00

... dok se obraćam samoj sebi, naleti ovo "dobro jutro" dok izgovaram sopstveno ime. Nije ni to loše, pomislim, tek novi lepi početak jednog svetla - svesnost. Otud mi valjda i stihijski dolaze kao znanje stvari o kojima do juče nisam imala pojma ili me makar nisu zainteresovale u pravom trenutku.

Ovo najnovije saznanje darovao mi je član porodice, one mamine, zapadnosrbijanske, ponosne na svoje korene i pretke. Zato sam valjda i ja prihvatila priču o onome što nosim zahvaljujući njenim genima ne dovodeći u pitanje ni jedan njen trun.

A biti vlasnik tog genetskog koda nije ni malo lako, ali prija saznanje da nisam tikva bez korena i da to što se izuzetno zacrvenim od stida ima pomalo veze sa svetlom kožom (tatina strana genetike) ali i sa onim delom mame u meni koja je sledeću priču ispričala...

Po srpskim običajima (koji su danas ostali sačuvani, koliko mi je poznato, samo u Vojvodini) opšteprihvaćen način oslovljavanja čitave porodice nije po njihovom prezimenu već po "špic-nametu" (lokalizam nemačkog schpitz-namen). Špic-namet je u stvari "drugo" prezime koje prati porodicu i večno je obeležava. Špic-namet vuče svoje korane od davnina, pa često ni najstariji članovi porodice nemaju objašnjenje kako se to "drugo prezime" pojavilo u njihovom porodičnom stablu ali su ga toliko davno prihvatili da ga sada sa ponosom nose i pod tim prezimenom se i predstavljaju. Jedno od mogućih objašnjenja je da je davni predak poneo u to svoje vreme neki nadimak koji je oslikavao njegov izled, zanimanje, sklonost pa se taj nadimak kasnije prilepio i saživeo sa svim potomcima davnog pretka. Tako je makar u mom slučaju.

Ja sam, vam, iz Broćovića. Porodice koja je svoje drugo prezime dobila zahvaljujući karakterističnoj crvenoj boji lica njenih članova :) A svoje karakteristično prezime koje doslovce opisuje izgled članova porodice, dobijeno je poistovećivanjem sa biljkom broć (Rubia tinctorum) jarkocrvenih cvetova. Ne znam od kad moja porodica nosi ovaj namet, ali znam da se njeni cvetovi još od srednjeg veka (!) koriste kao crvena farba za tekstil!

Broćovića u meni tek u tragovima, tek u trenucima kada mi je ovlaš neprijatno ili onim kada ne znam šta ću od stida. Ali, od pre neki dan, lakše se nosim sa tim...

Sam smorila? Predugačak uvod za malo suštine na kraju? Oh, well, neke stvari i ne mogu da ispišem ovde - zacrveneću se :)))

Lagano se budim ovog jutra: http://www.youtube.com/watch?v=3IKLjpE9vJo

Zasto je dobro...

2008-09-16T12:39:00.003+02:00

... ići u bioskop sa V :)

1. Sasvim je sigurno da će se gledati neki vedar film.

2. Čak i ako se ovo iz domena "sasvim sigurno" ne ispuni, nova sasvimsigurnost govori vam da ćete se ipak smejati.

3. Realno je očekivati da ćete sedeti na NAJBOLJEM MOGUĆEM MESTU U BIOSKOPU. Pod ovim podrazumevam da nećete sedeti pored čoveka koji smrdi na luk, onog čike što kašlje ili, pak, da nećete sedeti na onom mestu gde duva klima (ili u naše vreme (plan&simple) promaja)...

4. Potpuno je moguće da ćete najslađe na svetu jesti kokice.

5. Neizbežno je da ćete pored filma pažnju obraćati i na neke apsolutno_nadrealne pojavne oblike, tipa: kvarcna peć koja uljudno pokušava čestito da ogreje veliku bioskopsku salu jer grejanje (šta?) ne radi.

6. Toliko ćete se ismejati nasumičnim asocijacijama koje se rađaju tokom filma da žanr uopšte nije bitan. Naravno, ako gledate komediju, angažovaćete celu salu da se smeje sa vama, a ako pak gledate ono što komedija nije, onda ćete se samo tiiiiho išunjati iz sale pre nego što se svetla upale (ovo naravno samo pod uslovom da ste sramežljivi).

7. Smeh će se neizostavno nastaviti i kad se film završi.

8. A onda ćete morati da napravite svoj blog i da sa svetom podelite zašto je dobro ići baš sa V, ali bašbašbaš sa V. u bioskop.

P.S.

Ukoliko vam se dogodi da sa V, npr. nedeljom uveče, gledate film na TV-u u njenoj sobi dok komšinica poznata kao LJ-detonacija nepoznatim&nepodnošljivim mirisima kontaminira zajedničke prostorije u zgradi u kakve ubrajamo i hodnik, poslušajte V-in savet i OSTANITE U SOBI (i ne paničite) dok ona ne obavi sve ono što podrazumeva pod "sa'ću dođem ja" :)))))))

Nikada...

2008-09-14T21:39:00.003+02:00

... je nisam upoznala. Ušla je u moj život onda kada su svi počeli da komentarišu kako je genetika jača od statistike. Rođena sam u nekom trenutku koji me je iznedrio potpuno različitu od svega što su očekivali. Dobili su devojčicu koja ni malo ne liči na njihova nadanja: plavu, svetlooku. Taj inicijalni šok mojom pojavom, zamenilo je mnogo kasnijih koji je uzrokovala moja narav. Ništa posebno, ali valja je spomenuti. Jedino je meni sve to, iz nekog neobjašnjivog razloga, bilo normalno.

Kako sam odrastala tako je bilo sve više onih koji su ukazivali na to da je šokantno koliko ličim na očevu majku, pokojnu baku koju nisam stigla da upoznam. A onda je postalo zabavno posmatrati lica onih koji su je poznavali, a mene vide prvi put u životu. Kao da sam freak show priređen njima u čast (a nisam, majke mi:)). Jedina materijalna veza koju imam sa njom su dva svilena jorgana koja mi je poklonila na rođenju pošto mi je, kako mama priča, poljubila oči i zaplakala se. Dala bih sve samo da znam šta mi je šapnula tada.

Upoznajem je sada, kroz sebe, potpuno svesna onoga što jesam. Mnogo je onih koji mi pomažu u tome ali njih dvoje prednjače. ON, sa kojim iznova otkrivam ljubav, i ONA, sa kojom iznova otkrivam sreću zvanu prijateljstvo. Jedno vreme sam verovala kako je njemu besmisleno reći "volim te" jer tim rečima ne mogu obgrliti beskraj, ali izgovarala sam to i izgovaram i dalje zato što sada znam da te reči nisu sve, iz njih tek izvire nesagledivo, neizmerno i nadnaravo snažno. Nju sam upoznala prekasno da bi delile detinjstvo, ali u trenutku kada je bilo lako i lepo kušati esenciju života, svakodnevno, u jednoj crvenoj sobi izukrštanoj plavim i zelenim pogledima.

Možda sam samo zbog ovog kišnog vremena uskočila u sebe da bih pronašla svetlost i njome obojila dan. A zatekoh ove reči...

Hvala baki što imam sebe ovakvu i njima što postoje da mi obesmisle svaki pokušaj da pišem o sreći koju imamo. Znam da mi ti rečenični sklopovi beže jer nemam objektivnog odmaka ni od njega ni od nje. Ali, nikada se i neću odmaći, pa makar više ni jednu jedinu reč ne napisala!

http://www.youtube.com/watch?v=nPrM5ETck6E

Kada naiđem na muziku...

2008-09-12T23:18:00.003+02:00

... koja mi se u potpuno uklapa u koncept, napravim joj mesto na hardu te kopiju na CD-u, a onda favorite smestim u folder REPETITION (est mater studiorum) i potpuno se prepuštam svom autističnom stanju: slušam je do iznemoglosti i znam da mi nikada neće dosaditi. Vazda tragam za novim zvucima i folder (direktorijum, kako vam drago) ažuriram novim količinama nota. To je neki moj red nastao iz haosa žanrova, ritmova, zvukova, instrumentala, a capela sklada, šumova, melodija koju prate reči nerazumljivog jezika ali razumljivog osećaja...

Pokazujem znake autizma tim besomučnim "random" ponavljanjem svega što volim. Neki od tih osećaja se prerastu, neke od tih smislova prestajem da pamtim, ali svejedno sebično čuvam tu celinu kao priču o putu kojim sam koračala.

Ne iznenađuje me što je malo onih koji ubrzavaju bilo. Nice to meet U! :) Jedna od njih "kupila" me je odavno, a danas potpuno okupirala tu repetition sekciju, favorizovana zahvaljujući ko zna kom binarnom kodu... Da se izrazim rečnikom marketinških magova: (ta da ta ta ta) I'm lovin' it! :)

http://www.youtube.com/watch?v=i0EXJU355ao

Ako ga gledam kao pesmu...

2008-09-11T22:19:00.001+02:00

... onda mi prijatelji stoje u iskonu, u aleji velikana koji su inspiracija. I shvatila sam im suštinu ili makar sopstvena stremljenja: to su oni koji mi od svake situacije prave (o)smeh. Nije to teško, praskava sam u toj oblasti žestoko, ali volim i sa obožavanjem gledam, izgleda samo one, koji znaju od trenutka da naprave (o)smeh: što je histerija veća, to obožavanje pumpa snažnije :)

Jedan osmeh mi je srastao sa usnama... ma sa srcem <3

Jedan osmeh je daleko, ali je eksperiment nad eksperimentima.

Jedan osmeh je na poslu.

Jedan osmeh ima istovetno ime (i, kad smo već kod "istosti", i kompjuter).

Jedan osmeh je nemoguće ignorisati.

Jedan osmeh budi dete u meni.

Jedan osmeh ostvaruje neizrečeno.

Jedan osmeh je spokoj...

And who's countin' anymore??? :)))

Huh!

:)))

http://www.youtube.com/watch?v=Ekta6EKhb2g&feature=related

Pokazuje joj se...

2008-09-10T17:06:00.003+02:00

... u najboljem svetlu dok koracima ne dozvoljava vremenu da teče mimo nje.

Danas priča kanonadom, smeje se u vatrometima i ne prestaje da primećuje kako je doživljavaju. Opet je ona stara, pomisliće svi koji joj površno pristupaju. A da stvari ipak nisu iste zaključiće nekolicina onih koji znaju bit njenog disanja.

Ona ne veruje ni jednima ni drugima, jer tek zagledana u novu kombinaciju šareniša u kaleidoskopu shvata da je dobila nova uputstva. Zato se valjda i prisetila kralja boemije koji joj je iskreno obećavao da će se držati za ruke kada budu stigli do te strogo čuvane afričke tajne: vatrenog drveta. Ma nije znala ništa o novom cilju koji joj je predstavljen, a sada, kada se potencijalni saputnik izgubio iz vida, i dalje ne može da pronađe bilo kakav podatak o tom drvetu. Ali zato redovno potapa listove rooibosa u vodu koja je dostigla 90. stepen i sa zadovoljstvom otpija gutljaje čaja. Podsećaju je na to koliko je života u slasti.

Možda jednom i dobije smernice i krene na put... a možda smernice postanu nebitne ako jednom odluči da krene... dotad: uživa u mirisu lipa pred početak leta koji joj nedvosmisleno govori da su je koraci doneli tamo gde je stihijski svoja. Osećaji, sada zna, mogu pobediti i samu večnost.

Nema loših niti trivijalnih stvari u životu, postoje samo one na koje gledamo s nipodaštavanjem i nezainteresovano.

http://www.youtube.com/watch?v=UgSTpzXGwCU

Za NAS...

2008-09-09T00:09:00.002+02:00

...
za sreću: http://www.youtube.com/watch?v=ABxlQkIOfmA&feature=related
za osmehe: http://www.youtube.com/watch?v=3qSEJutpOPM&feature=related

ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem... ja ću ovde da ućutim, sa najvećim osmehom na licu (i da volim moju cicu:))

Zaspala sam...

2008-09-08T00:08:00.002+02:00

... sa ukusom soka od ceđenih nektarina u ustima. Sasvim spontano, dok je trenutak predviđen za neke druge stvari i dalje trajao. Napustila sam ga i koraknula mislima do sigurnog mesta na kome obično sanjam.

I sanjala sam: par mekih rukavica i cilindar.

I susrela se: sa Onim koji je razumeo sve što pričam i čuvao me od banalnosti.

I volela sam: taj san i sve snove u kojima možemo bespoštedno da živimo svoje želje.

I zaklela se: nikada neću koračati ispod linije sreće koja me nije napustila ni kad sam otvorila oči.

I uzela sam: sve osećaje da ih ušuškam u reči i smestim u međuredne šapate.

I vratila se: davno zaboravljenoj svesci koja snove čuva od zaborava.

I sijala sam: tiho da ne rasanim ovu savršenu noć!

Malo je ljudi...

2008-09-07T17:56:00.002+02:00

... na svetu sa TAKVOM energijom. Ne pišem o bilo kome, već o Kventinu Krispu (Quentin Crisp), verovatno jednom od najčuvenijih pisaca među gay ikonama i možda jednoj od najčuvenijih gay ikona među piscima. Govorim o onim gay ikonama koje su javno, u gotovo neadekvatno vreme za takva priznanja (od 1920. do 1960), "izašle iz ormara", borile se sa osudama javnosti i bespoštedno radile svoj posao... Bavio se i glumom i voditeljskim poslom i, zamislite, ostavio svoj broj telefona u javnom imeniku i uredno razgovarao sa svima koji su ga zvali. Uvek se na telefon javljao sa: "Da, lorde!", za svaki slučaj, kako je objasnio.
Pisao je kontroverzne knjige, voleo da javno nosi žensku odeću, nije se odricao kreona kojim je nedvosmisleno potcrtavao ono što jeste i... tri godine pričao sa Stingom, inspirišući ga da napiše "Engleshman in New York". Ako dobro obratite pažnju videćete ga i u spotu.
O ovom little alien-u ovih dana BBC, poznat po moralnom puritanizmu, snima mini seriju o njegovom liku&delu. Više bih volela da takvu seriju vidim pod HBO ili Showtime franšizom... ali... pogledaću je svejedno i to čim bude dostupna.
A do tad... http:///www.youtube.com/watch?v=0Vq0FRUjSbA

Dok sam radila...

2008-09-06T20:42:00.002+02:00

... u redakciji čija su mi se vrata otvorila tekstom o Ani (to je taj lucky kumovski sled), upoznala sam jednog novinara koji mi je igrom slučaja kolega (radimo u istoj kutjitzi... svako u svom ataru, doduše). Bila je kasna jesen, mirisala na pahulje, a grupa novinara u konvoju belih kombija uputila se do zamka Dunđerski: prisustvovaćemo snimanju njegove jubilarne emisije, a onda i slavlju tim povodom.

Na putu do označenog mesta uspeli smo da se nađemo usred neke vojvođanske nedođije i to samo zato što se vozač sve vreme smejao sa nama. Nije bilo teško da angažujemo sve oko sebe: Bred je na svaku reč imao svoje sarkastične i nadnaravno smešne gay komentare, a mi smo grohotom pozdravljali sve ono što je njegovo iskusno oko uspelo da primeti, te ni vozač nije bio izuzetak.

Uobičajeno pozdravljanje sa domaćinima (zamka), razgledanje ravnice sa najviše kule, ulazak u ergelu, konačno razjašnjenje da u tom zamku NIJE živela Lenka (aka. Santa Maria Della Salute), snimanje emisije i slavljenička večera kao vrhunac, mislila sam. Mada... usledio je razgovor sa zaista zanimljivim "tipom" koji beleži ljudske sudbine iz down-to-earth (mada ponekad i patetico) perspektive. Krenuo je sa pričom o tome šta je sve zabeležio i kakvog su odjeka imale njegove emisije. Upoznao je prvu pravu crnogorsku virdžinu i "otkravio" hermetičnu čo'ek-ženu ponevši sa sobom duvan i rizlu, koje je, nemajući drugo rešenje, podelio sa njom u ključnom trenutku. Udomio je i zbrinuo mnogu decu, pomogao da se završi jedna crkva i ostavio kao dokument priče neobične u svojoj nepodnošljivoj težini života (mada i u istovremenoj neobjašnjivoj lakoći da se ipak živi).

Pričao je dugo svoje utiske i "gasio" ih slavljeničkom "vatrenom vodom". Nije ni čudo što pribegava toj vrsti sedacije kada se izlaže onome što običan čovek ne bi mogao da preživi za stotinu života. Kada je prestao da priča ponestalo mu je viskija a nama pitanja... Jednostavno, nije ih bilo... ne onih dovoljno dobrih... ne tog trenutka... ne tu, u podrumskoj trpezariji Dunđerskog... ne od ovih ljudi koji su zaboravili da su novinari...

Ne sećam se kako smo krenuli nazad, jedino što znam je da nas je negde u Zrenjaninu dočekao prvi sneg: krupne, teške i vlažne pahulje koje su se topile u dodiru sa zemljom, kvasile ravnicu i njene drumove. Ćutali smo vraćajući se u redakcije, svako ostavljen da sabere utiske i od njih sklopi neizbežno ličnu priču. Ne znam da li je to radio i Bred (jer on već odavno ne radi ni za jednu redakciju, ali često putuje na konto stare novinarske slave). Pre nego što sam stigla da mu proučim pogled i govor tela stigla mi je poruka da u jednom meni značajnom (ali dalekom) mestu takođe pada prvi sneg.

Biće da me je to i vratilo u MOJU realu, onu za koju se bespoštedno borim da bude i ostane srećna. Ta poruka bila je uže za spas...

Nikada nisam napisala tekst o tom jubileju i nikada me nije bilo sram zbog toga. Danas sam gledala njegovu emsiju i tri priče koje je snimio. Regresija je učinila svoje i napisala sam ovaj čudan putopis, i dalje nedovoljno ličan da bih se oslobodila svih utisaka, ali dovoljno iskren da im odškrinem vrata.

Naslov njegove emisije dovoljno je simboličan - opisuje moju sputanost da ono što osećam prospem u jednom tekstu... makar ga ne ponudila nikome, makar i odbili da ga objave ako bih ga ponudila...

Zato se valjda toliko borim da onome što živim nađem, aristotelovsku ili ne, pravu ili ne, tek MERU.

Huh! I to je ta priča... ili makar njen početak...

Bliži se jedan...

2008-09-04T11:45:00.004+02:00

... najnaškiji dan na svetu i ja već smišljam kako da ga obeležim ovde na blogu :) To je jedan od onih dana u kome mi se na jednom mestu našla ljubav sa kumama i osmesima, spokojem i zavetom, srećom i nadom. To je jedan od onih dana zbog koga mogu da rastresem svoja krila i pustim da među to šareno perje uleti dašak vazduha. I često to radim: protežem se zadovoljno, rastresam krila i razvlačim usne u osmeh. Tada i pogled kao laserski snop nepogrešivo hvata smer ka sreći i trasira me ka zvezdama u koje bi trebalo da gledam.

Da znam da sviram klavir, iza mog pijanina bi, pored neminovne prašine, spavale i muze, koje čekaju da ih probude zvuci. I svirala bih mu melodiju koja prati imaginarnog i sasvim diabolic virtouza na violini. Kad se muze probude, nastajao bi haos. A ne bih mu pevala - smejala bih se.

Da umem da slikam, koristila bih samo srećne boje i smeštala ih u linije spokoja. Takvi smo mi: mirni u svojoj sreći i nemirni u želji da što pre ostvarimo budućnost. U onome što nacrtam spavale bi talije koje će ostvariti naslikan san o nama. A ne bih mu puno pričala - pevala bih.

Da umem da igram, bio bi to ples tek u nekoliko pokreta koji nepogrešivo odaje sve ono što osećam. Ono što mislim bilo bi ispisano u spuštenim kapcima dok pratim najlepšu muziku koja liči na nas. Zvala bih ga pokretima u zagrljaj. I ne bih puno stajala - sanjala bih za nas, beskrajno.

Da umem da pišem, verovatno mi reči ne bi bile toooliko tesne za svu onu ljubav, sreću, spokoj, sigurnost, inspiraciju, polet, energiju koju želim da spomenem. Vreme je da prestanem da pokušavam i poslušam pametnije koji pričaju o tome da u nama postoji svet(l)ost neprevodiva u reči... I ne bih više ništa pričala - ljubila bih ga!

A sve to samo zato što je došao u pravom trenutku da ostvarimo... sve(t)!

Ta vrsta zaljubljenosti...

2008-09-02T10:42:00.001+02:00

... me neće skoro proći, zaključih jutros i reših da ipak pišem o Ani u meni. :)
Ja u stvari ne znam ni kako smo se srele. Valjda je to bio onaj trenutak u kome sam nešto svoje prepoznala kod nje, u malo drugačijem obliku, onom koji mi se svideo. Tada nije bilo mobilnih telefona (dakle, prijateljstvo nam traaaje) i sve što smo imale da podelimo, čak i mimo trenutka koji nam to omogućavaju, čuvam (kao nadaleko poznati arhivar) u jednoj specijalnoj kutiji za naše porukice.
Tih dana dok još nije bilo mobilnih telefona imale smo jutarnji ritual: sastanak u zoru (čini mi se oko 6) u jednoj maloj prostoriji na 5. spratu njene muzičke škole. Svirala je klavir i obe smo se drale u glas, sve do 7.50 kada smo pretrčavale raskrsnicu i odlazile na časove... ko zna zbog čega... u toj učionici, sa tim klavirom bilo je mnogo lepše izneti stvarnost na plećima.
Moj prvi tekst za jedan školski list bio je upravo posvećen njoj. Sećam se da sam zamolila sve ljude da kada je vide kako žuri naprave mesta za nju i njen veliki instrument. :) Ne znam da li joj je taj apel pomogao, ali ona meni jeste. Upravo taj tekst o njoj otvorio mi je široko jedna velika vrata i napravio mesta u ostvarenju onoga što sam oduvek želela.
A onda smo postale kume... i ne samo nas dve... koga god uvučemo u kovitlac razgovora, ko god nas shvati, ko god nas prihvati, postaje deo tog kumovskog kružooka. Krstile smo se (tako to moram da kažem jer nas je bilo 4) jednog petka 13, u Sabornoj crkvi. Smejale smo se tokom krštenja i odrekle svega što bi ikada moglo narušiti ovo što imamo.
Zato je i volim, čak i kada pišem o tome da ona ne poštuje vreme - ni svoje, ni tuđe. :) Ali, možda je to jedan od razloga što u subotu ni jednom nisam pogledala na sat, ni jednom nisam poželela da se nađem bilo gde drugo osim tu gde smo nas dve: u Beogradu, u restoranu, na klupi, u Knezu, u tržnom centru, na stanici...
Njeno ime sadržano je u mom.

Samo zbog poruke koju ova pesma nosi: http://www.youtube.com/watch?v=hrjOhQZWU7k

Rubensu...

2008-08-31T14:55:00.002+02:00

... u ovom mom koračanju ni traga. Srećem neku drugu decu. Nisu obla i nemaju ruzičastu kožu i rumene obraze. Ova koju srećem šarena su i musava od prljavštine. Koža im je tamna i govore jezikom koji odumire. Jezikom u koji su se, kako civilizacija nameće norme koje im ne dozvoljavaju svetu umetnost lutanja, useljavaju reči poput "automatski", "dom zdravlja" ili "mesna zajednica".
A baš taj njihov tako ću(o)ćorav način da pričaju o svemu svedok je onoga kuda su prošli, onoga što su videli i onoga čemu su dali ime. Na tom putu ništa nije bilo automatski, nije se moglo tako. Čerga nosi suviše veliku energiju da bi bilo šta moglo biti automatski u njihovom životu. Svoje boli i boljke lečili su drugačije: kod čergarskih znalaca i željom da im bude bolje, strašću da žive i sutra i ljubavlju prema životu. A njihova zajednica nije bila ni u jednom mestu, bila je oko vatre: na prvom polju pod suncem i mesecom... Zajednica je bila u volji da prate smer točka koji se kotrlja u određenom pravcu: onom u kome nema nikakvih prepreka da se prati ritam snova.
Niko ih takve ne želi u komšiluku (bez licemerja, ni ja)... ali, oni i nisu komšiluk, oni su gosti koji dele sa vama zajednički trenutak i nestaju - to im je suština...
http://www.youtube.com/watch?v=LT5FWaPuVus

***

Pričajući sa jednim mudrim sagovornikom o velikom susretu koji mi se desio krajem maja dobila sam savet da prespavam pa da tek onda napišem tekst... Ono što sam mu pričala dešifrovao je kao zaljubljenosti koja će, kako je govorio, proći kada se utisci slegnu. Zato sam i danas iz rukava izvadila ovu 2nd best priču dana. Ona važnija, u koju sam još zaljubljena, tiče se jučerašnjeg susreta zbog kog sam poootpuno zaboravila vreme i uživala u sopstvenoj svetosti - kumstvu!

Dok sam se...

2008-08-29T18:45:00.004+02:00

... spremala da pišem o temi koja je uspela da mi razvije misli u celinu, neko je prošao hodnikom i zviždukao "Fly Me To The Moon". Standard mog detinjstva, pesma koju sam besomučno slušala dok je M. spremala svoj repertoar kao prijemni za džez odsek i koju i dalje besomučno slušam u svim izvedbama i reinkarnacijama.
I baš ona, odvela me je da s druge strane sagledam ono o čemu sam želela da pišem (pomalo besna). U jednom od ranijih postova obećala sam kako ću obraditi temu Lubardinih slika otkrivenih u truleži i đubretu njegove kuće na Senjaku. Bila sam zgoržena... i dalje jesam... Nisam mu dorasla, ali kao sujetna autorka nekih tamo kratkih priča, koja zadrhti deep inside pred činjenicom da ni mnogo veća umetnička dela nisu imuna sticajima čudnih okolnosti, jednostavno moram da pišem o ovome. Sa V. sam pre neki dan, zadivljena jednom slikom koja se mora preimenovati u ime moje drugarice, pričala o tome kako se umetnici osećaju kada prodaju sliku... kada se od dela na neki način razdvajaju. I bez obzira na to što mnogi od njih objašnjavaju kako im je drago kada se neko pronađe u njihovoj npr. slici i da im je zbog toga lakše da je prodaju, meni to i dalje deluje strašno. A onda ta dela pronađena u memli, koju je veliki slikar ostavio, koja smo mi zapostavili, potpuno su me sablaznila. Verovatno bih se priklonila svima onima koji bi, u to ime, na lomači spalili svaki trag koji ostave u naletu inspiracije ili nemogućnosti da sa svetom komuniciraju drugačije do kroz reč, sliku, notu... samo da im ne bude tako nedostojan kraj.
"Fly Me To The Moon" je u tom smislu savršen vapaj onih koji imaju način ali možda nemaju inspiraciju ili snagu u volji da otpočnu ili okončaju započeto delo. Ako ikada odlučim da obznanim svetu da sam uzletala do meseca, i to u pričama koje nemaju početka ni kraja, znači da sam postala dovoljno jaka da koračam i bez onog što sam od sebe otkinula i spustila papir.
A možda samo previše dramim i tražim izgovor da to ipak ne uradim...
Dobro veče razume, gde god da si :)
http://www.youtube.com/watch?v=g1HJ7Tr1NXg

Mimo...

2008-08-27T23:48:00.003+02:00

... mojih ovlašnih planova vezanih za ovaj blog (držim ih u odeljku "samo spontano i iskreno") večeras će na velika vrata u njega ušetati izvesna ex-koleginica R. i to ni manje ni više do svojim filozofskim pristupom poslu. Na tome bih se zapravo zahvalila S. koja mi je tu veliku mudrost prenela danas :)
U novinama za koje sam radila, pokatkad se događalo da se selekcija na određena radna mesta vrši na jaaaako čudan način (npr: dobili smo coffie machine, pa kafe kuvarica biva unapređena u marketinškog maga...). Među njima je i R, nepoznate vokacije pređašnje koja je postala producent, žena čije prvo marketinško pravilo glasi:
KO HOČE - HOČE, KO NEČE NEČE :)
Upravo ova rečenica, pored priče, tračarenja, smejanja i razumevanja sa S, uokvirila je današnji dan. Neobičan u svim svojim pojavnim oblicima ipak mi je dozvolio da završim koračanje kroz sve njegove scenografije i sate. A u tom hodu, dok sam jurcala da se nađem sa S, jedan prodavac diskova u Tašmajdanskom parku dobacio mi je da usporim. Dok su mi noge i dalje grabile ka mestu sastanka, na tren sam okrenula glavu i posvetila mu pogled. Šeretski se nasmejao a ja u svom džambas fazonu samo produžila dalje, parkirajući palčeve u zadnje džepove farmerki. To je odnedavno moja verzija metodologije kojom postižem duhovni mir. Ona poza u kojoj izdasi donose pročišćenje, a udasi volju za životom.
I, ko hoče sa mnom takvom - hoče, ko neče - neče :)
Soundtrack of the day donosi mi sreću jer miriše na V:
http://www.youtube.com/watch?v=PhGdAPibZOo

Jednodnevna...

2008-08-25T18:42:00.003+02:00

... misija u životu leptira daje povoda za čitavu teoriju o njegovom uticaju na svet. A u njegovom svetu dan je večnost: bezgranični broj lepeta krilima, nebrojeno mnogo cvetnog praha, rađanje, dan, rad, ljubav, noć i kraj koji ga čeka sledećeg jutra.

Mi nismo leptiri, stalno mantram svojoj podsvesti koja ima tendenciju da živi od dnevnih teorija. Nekada i prikočim, a nekada je to samo dodatni gas na papučici trenutnog stanja mog "razuma". Ipak, onim što živim preovladava duhovni mir. Čak i ako je inspiracija nešto što dobijamo u količinama u kojima naš dlan može da je prenese od početka do kraja puta bez prosipanja, s punim pravom mogu reći da sam i sama koračala punih dlanova. I poštovala te trenutke svojim jedinim načinom: ostavljajući trag od reči na nekakvim listovima.

To je ujedno i sve što je od tih trenutaka ostalo. Nema ih u sećanju. Previše su kratki, previše intenzivni, previše nestvarni da bi ih pamtila. I previše vremena prođe između dva čitanja tih zapisa, jer previše je događaja koji se snagom svoje lepote ne daju izbrisati zaboravom.

Za sve one koji mojim leptiri ma ne daju da miruju i otimaju od zaborava trenutke koji vraćaju osmeh na lice:

http://www.youtube.com/watch?v=z9KFwxTDkMo&feature=related

Postoje...

2008-08-22T19:36:00.002+02:00

... eto i ti ritmovi spolja koji nekada bubnje jače od ovih mojih u željama i planovima. Danas sam im se prepustila i oćutala sve zastoje u saobraćaju i ostale okolnosti koje su me usporile da u dan zakoračim tempom kojim mogu. Nije ni to nekada loše. Išla sam, sluđena od avgustovske žege, niz dlaku, možda umorna da se opirem okolnostima. Na kraju, ipak sam uspela da ostvarim sve želje i čekiram planove u imaginarnom rokovniku. Usput sam, na jednoj od destinacija naišla na Cicu koja je uspela da omaci tri plavooka mačeta. Odavno sam usvojila mačke kao nepogrešiv način da si ulepšam dane. Tako je bilo i danas: njen pogled, njena dlaka, njeni mačići, prrrrredenje bili su dovoljni da se sreća i milina (kao da se pakuju u kesicama na kojima piše "instant") razliju kroz mene. Od tada ćutim. Pošaljem i razmenim tek po nekoliko reči sa ljudima koje volim. A kada mi enter dohvati dugme "objavi post" otići ću da koračam, moleći život da sa mnom večeras pleše slow.

Takve sam volje...

Ima dana...

2008-08-20T23:36:00.004+02:00

... baš kao što je ovaj, kada mi život čine fragmenti, slike koje čekaju da budu završene. Kao da je svaki od tih delića zapravo delo nastalo drugačijom tehnikom, parče neke zasebne priče:

Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.

Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.

Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.

Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.

Najčešće...

2008-08-18T21:41:00.002+02:00

... nemam predumišljaj kada dolazim ovde. Jednostavno se prijavim i tipke krenu da zveče pod udarima prstiju.

Ne plašim se ničega toliko do od tišine u mislima i prostoru koja ume da mi se uvuče kao strah u kosti. A onda rabim reči, koračam napred i grabim smislove samo da ne dozvolim tišini i ništavilu da uzmu maha. Prebiram po poeziji, tim savršenim sklopovima, zatvaram oči i puštam da se misli razbeže i da ih skupim u reči. Onda i smisao doplovi kao olakšanje, kao garant da od tišine ostaju samo korisni tragovi nalik pramenovima magle kada sunce sine tokom zimskih dana.

Možda baš kao sad...

http://www.youtube.com/watch?v=CQHm3LK_6GQ&feature=related

Krajnje je vreme...

2008-08-17T22:23:00.002+02:00

... da se, makar u rečima, ukažem na svom dragom blogu :) Dovoljno dugo sam bila samo zeleno okce koje viri kroz četvrtastu špijunku, krajnje je vreme da ostavim svoj trag od reči.

Vraćena u Beograd, u zelene kvadratne metre, i čekam da sutra ponovo počne rutina koju ću rado razbijati novim hodanjem i novom (starom) muzikom.

Današnji ritam (baš kao i ritmovi prethodnih dana) ne da se rečima tako lako... a možda sam i ja zaboravila kako da krenem ukorak s njim. Dok ga ne osetim, dok se ne poistovetim, pažljivo ću birati reči za kolekciju priča o snovima, o tome kako odbijam da kupujem knjige na čijim je koricama ime autora napisano većim fontom od naslova, o pogledima, o nedosanjanom, o doživljenom, o prežvakanom, o preboljenom, o prevaziđenom... o stenama, minđušama, šumovima, mirisima... o svakoj sitnici koja mi život čini velikim čudom.

Dok pedometar ne počne da mi broji korake, ja ću prebirati po mislima... i pisaću o svemu na šta naiđem: da se zaštitim od zala i prizovem sreću.

Tako to ide kad ne umeš da ćutiš :)

U napadima...

2008-08-10T19:06:00.002+02:00

... screebomanije nedostaje mi laptop i mogućnost da ono što osećam odmah prolijem po ovom e-papiru i da sve bude OK. Ali, neke okolnosti jače su od naših želja... ja se zato tek nekoliko puta promeškoljim u stolici (da ne budem sumnjiva ostalim tooristima), uzmem gutljaj svoje cedžene naranđe i požalim se M. Onda se fino dohvatim naslona na stolici i uživam u tome što me grančica jedne tuje uporno golica po ruci.
E, a do tad se u glavi već razvila nova priča i, sada kada je torta napravljena i napola pojedena, ja s mirom mogu da prebrojim sve fleke na odeći koje su za njom ostale. Jedno 3-4 na trenerci i nekoliko ogromantnih na majici. Šta da radim: unosim celu sebe u koohanje i ne mislim da u tome ima išta loše. Možda je to zbog toga što ne mogu biti naročito okretna u tuđoj kuhinji a možda i zbog toga što n'umem biti naročito okretna (tačka).
I tu, u trenutku svesti o sebi, počinjem da se divim onim pripadnicama ženskoga roda koje u nekoliko pirueta naprave fantastičan obrok sa sve štiklama od npr. 8 cm koje komplimentiraju svakom oku koje se u kuhinji zatekne. Ovako, M je imao slobodno pre podne a ja volju da mu tortu za rođendan napravim :)
A za te fleke više niko ni ne brine, samo je jedno jasno: nikad od mene Mirjana Bobić Mojsilović biti neće :)

Kada Mesec...

2008-08-09T16:43:00.003+02:00

... izađe, sve se Venere na skali lepote pomere za jedno mesto naniže.

Nema osobe koja ne podleže uticaju njegovih promena. Uplivi mladog i punog meseca vode nas kroz život bilo da smo ih svesni ili ne. Ja sam odabrala fazu svesnosti, pratim njegov ritam i dozvoljavam da mi posmatra misli. I da na njih utiče. Ne optužujem ga nizašta ali se opravdavam tim ritmom koji i vodu zemaljsku pomera u ritmu svog treptaja.

Kažu da u vreme mladog meseca treba sve otpočeti, a da je doba punog meseca plodno tle za začeće, rađanje, rastanke, sastanke, završetke... Njegove faze prihvatam kao svoje i poštujem te damare koje odozdo, na Zemlju, i kad nam je vidljiv i kada to nije, šalje jednako jako.

Možda baš zbog toga danas osećam da ne koračam, već putujem kroz život. I čekam energiju koju će mi podariti kada se na nebu pojavi pun pravilan krug njegovog lika.

http://www.youtube.com/watch?v=zWrNCCx2p5U

Katarza u...

2008-08-08T20:06:00.003+02:00

... rečima, verovatno će biti tek nemušt pokušaj da onu koja je došla kroz muziku opišem na pravi način.

Platon govori o katarzi kao o smrti - odvajanju duše od tela, dok je Aristotel smatra estetičkim očišćenje duše od onoga koji posmatra neko umetničko delo. Psihologija kaže da je to složen proces kojim potisnute ideje dovode u svest i tu se ponovo preživljavaju. Tako se, kažu psiholozi, smanjuje tenzija izazvana potisnutim (patogenim) iskustvima i (ne)prijatnim emocijama s njima u vezi.

A moja tvrdnja je da je bilo potrebno tek malo srećnih okolnosti, vlasnik najlepšeg lavljeg osmeha i malko više muzike pa da se ja osetim like all of the above: rasterećeno, srećno, pročišćeno. Jedina začkoljica je u tome što ja umetničko delo nisam posmatrala već aktivno učestvovala u svakom tonu, damaru, u svakoj bogovetnoj mogućnosti prošle (savršene) noći. Samo još kada bi me dotakao prst neke muze da od tih osećaja stvorim svoju umetninu. Ali... to je već neka druga vrsta katarze i druga tema za ovaj zjeljoniji blog :)

Katarza...

2008-08-08T12:33:00.004+02:00

... u notama izgleda ovako:

http://www.youtube.com/watch?v=NfLmCPfx_gY

a kasnije i u recima...

U prirodi...

2008-08-05T22:15:00.002+02:00

... nas naivčina je da verujemo :) po svaku cenu, biće :)
Ali, budale i bog čuva, pa se nadam da će deo tog kolača pripasti i meni i svima onima koji ga zaslužuju. Nevertheless (:)), ovo je period u kome se moja psiha menja za 180 stepeni i poprima obličje ženske ćudi: histerišem više nego obično, dramim na samoj granici sa nenormalnim i uključ'lo mi se (ba) ono intuitivno dugmence koje mi do žice razuma redovno šalje abronošu.
Prihvatam to novo stanje i... kao da ne znam bolje... koračam uporno napred i radujem se svemu dolazećem. Možda u meni stvarno vreba pritajeni tigar (i skreevenee zmaj), a možda sam samo ono majmunče koje vapi "Let me entertain U" :) Šta god da je u pitanju - to je moja sudbina i prihvatam je sasveem :) A kada me bude definisala, obavestićem svoj blog o tome :)

http://www.youtube.com/watch?v=SQ5NXGvTeOE

Screebomania...

2008-08-04T21:38:00.002+02:00

... se nastavlja :)
Tačnije, znala sam da ovaj odmor nečem vredi :) počela sam da meditiram na teme lake :) tako sam korakom jedne mudr'ce došla do zaključka da se svako od nas nalazi u situaciji da korača kroz život vođen svojim vrlinama istovremeno noseći breme svojih mana na leđima. Zanimljiv zaključak koji me večeras (pre nego što mi noga takne šetalište Pet danica) doveo do toga da naročito povedem računa kada je poštovanje intuicije u pitanju. Neću je se odricati olako jer je smatram vrlinom. Neću je prebacivati ("prebačati") na pleća i od nje stvarati teret... Svaki detalj koji znamo dragocen je!
Sa ove geografke širine i dužine, obučena u zagrljaj od četiri ruke, life is a beach :) nema mu druge :)

Dobila sam reči...

2008-08-03T00:43:00.002+02:00

... u jednom prelepom mailu. Imam frienda koji ovo moje pisanije čita bez komentara (mada kaže da će se uskoro odvažiti da to promeni) i javlja mi se s vremena na vreme.

Obradovao me je jer razume bez puno reči. Ne umem da primam komplimente, ali jedan njegov potpuno me je razoružao i dao nadu baš kao što, kako kaže, ono što pročita od mene i njemu uliva veru u bolje... prijatelje... ljubavi... danas... bolje sutra.

Velike stvari u životu nisu slučajne možda i zato što uz svakog od nas stoji po nekoliko ljudi (ako imamo sreće da zaista bude tako) koji nas ušuškavaju u energiju dobrog. Sa njima i zbog njih stvaramo tu grandioznu lepotu, sa njima i zbog njih trenuci umeju da budu savršeni, sa njima i zbog njih isijavamo. I obećavam ti - nikada neću prestati da na svet pucam osmehom, to je najmanje što mogu, stvarno (reče autorka skromno:))!

Volim vas sve... ama baš sve!!!

P.S.

Putujem za nekoliko sati. Neću prestati da pišem u naredne dve nedelje. Samo će moje misli, pored binarnog koda, imati u sebi prstohvat morske soli, pogled na Bocca di Cattaro i pegice od sunca. A ljubav i da ne spominjem... :)

E, evo ga onaj trenutak

2008-08-01T17:41:00.004+02:00

... u kome i ja mogu da kažem "ladno" (a da me ne bude sramota)!!! :)

U ovom životu sastavljenom iz trenutaka koji se jednako tiskaju na vratima ulaska u moje short stories danas sam se mimoišla sa jednim zanimljivim čovekom. I upravo taj mimoilaz bio je dovoljan za ovaj post.
Cane je... oh well... svojevrsna faca, ali ova ovde autorka, koja polaže na visinu, ostala je zatečena pomanjkanjem iste u njegovoj pojavi. Možda je to i moja greška - oduvek sam ga zamišljala kao poglavicu koji ume da vlada svojim plemenom. Tako je makar delovao na bini - nadmoćno, sigurno, hrabro, divlje... Ali, nisam puno omašila - koža mu je paorski crvena od sunca i zaista liči na indijanca, ali taj pogled, ta pojava, sada znam, nisu dostojni poglavice. Vlasnik pogleda koga nisam uspela da pročitam ličio je više na vrača no na poglavicu (a možda se to meni samo čini...:)). I ostah zbunjena. Valjda je to normalno stanje kada ti iluziju smrska realnost.

Ostaje mi da upišem kurs zauzdavanja i ne uzdanja u iluzije mi moje...
Da i ja jednom budem najgora od sve đece (reče autorka skromno:)).

Neočekivano...

2008-07-31T17:59:00.003+02:00

... sinoć napravili smo unplugged :)

Alapačinjo i ja bili smo parkirani u jednom prometnom kafiću, za stolom s pogledmo na vrata. Ali, zarad inspiracije, koja nam je u novom poduhvatu preko potrebna, smestili smo se u izlog, gde nas je zatekao ZP! Obojica su na mom circle of friends spisku i egzaltacija je bila neminovna.

Unplugged je mogao da počne. Intonaciju je dao Alapačinjo svojim smehom (iritantnim, rekli bi oni koji ga ne poznaju), koji najviše podseća na jazz klavirskih visokih tonova. Potpuni andante u trenutku kada mi je trebalo da čujem tako nešto. ZP je u našem triju bio onaj "bom bom" vokal nepogrešivog bas kvaliteta i adekvatnih improvizacija koji je razgovoru davao ritam čiste filozofije. Ja sam s vremena na vreme u ovaj unplugged ubacivala, sasvim forte, zvuk prebiranja po gitarskim žicama. Taj jazz bio je opipljiv dok su nam reči vrludale od ozbiljnog ka neozbiljnom i nazad.

Takvi prijatelji se čuvaju...

Takvi jam sessions se ne zaboravljaju...

Takva umetnost me nadograđuje...

Ekskluzivno - samo u ovom životu!

Uopšte...

2008-07-30T13:59:00.003+02:00

... nije lako. Ne živim u crno-belom svetu, ja verujem u kolorit, u svaku nijansu, ne dam se krajnostima. Naći ću balanco, moliću se za snagu da uspostavim taj balanco. Da prestane ovaj fado u srcu i da mi ljubav, kada je nekome ne izgovorim naglas, ne zvuči kao psovka ili molitva. I dalje verujem u sve i olakšavam se tako što ti u glavi pišem putopise o tom sitom koračanju koje napravim u toku dana. Pišem ti o konobaru koji je u međuvremenu i za mene postao "čika Brka" a desilo se to kada je Vuk posle tenisa razbio čašu soka od višnje. Pišem ti o tome kako ipak kada ubrzam ritam koraka moje srce može i žešće da kuca no u onom neizdržu. Pišem o mom Beogradu, u kome su turističke tačke izmeštene na neka skrovita mesta. A dok ti pišem, pokojeg prolaznika i pogledam u oči, svakom prodavcu kod koga zastanem ostavim jedan svoj osmeh, udišem toplinu koja izbija iz asfalta, mislim o tom tvom Marsu koji mi pravi pometnju, pričam sa Jupiterom o sreći koju očekujem i verujem da postoji rešenje za sve.
Do tada... poentiraću u drugim razgovorima...

http://www.youtube.com/watch?v=Es-vNmnQNa0

Solitude...

2008-07-28T17:37:00.003+02:00

... nije stanje tela, već duha.
Stajala sam na stanici, posmatrala je i nadala se da nam se pogledi neće sresti. Nosila je repić na vrh glave, vezan do bola jako. Imala je lastex majicu sa leopard printom uvučenu u drečavo narandžast šorts. Na nogama braon plastične papuče. Njen osmeh je bez zuba, pogled izgubljen u daljinama samo njoj vidljivim.
Generacija smo, ona je tek nekoliko nedelja starija od mene, živimo u istoj zgradi, imale smo istu učiteljicu... okviri su slika koje se smenjuju dok je gledam kako naginje flašu Coca-Cole. Poslednjim snagama perifernog vida koji je danas ipak poslao pravu informaciju njenom mozgu, uspela je da me primeti i odmah prišla. Nasmejala se i čini se obradovala jer je pokušala da me poljubi u obraz. Ni sama ne znam zašto, tek dopustila sam joj. Poljubila me i odmakla se, osmehnula se i izbalavila majicu.
Rekla je, preduhitrivši moje možda bojažljivo neizgovoreno pitanje, da ide kod dečka. Bilo mi je drago da to čujem, bez obzira na to što sam je pre neki dan videla da se iz dnevne bolnice vraća u zagrljaju nekog daleko starijeg čoveka. Ulazimo u autobus, a ona, kao da je najednom dozvala svoju svest, priča o tome da se dečko zove Nebojša, i dodaje da je bio uz nju svaki put kada joj je bilo teško. Ja ne komentarišem ništa, samo joj se osmehnem i brišem znoj sa lica. Sela je do prozora i nastavila da priča o nekom dečku u koga je bila zaljubljena u osnovnoj. Ne slušam je, posmatram svaki detalj: prljave nokte na nogama, neobrijane noge, popucale vene, kažiprst i srednji prst koji su žuti od duvana, noge koje se tresu zbog nekontrolisanog rada nerava, pegice na licu, nedostatak bistrine u pogledu, povijeno držanje tela kao posledicu nemoći da izbegne haos u glavi.
Priča u nasumičnim i nevezanim asocijacijama - imam zelene oči kao i njena mama, ali ona ne voli da se svađa, Nindža i ona bi stvarno bili super par, ne želi da igra na mojoj svadbi, već da bude kuma mom detetu. Uglavnom ćutim i govorim joj da uspori malo: prvo svadba pa beba... pravim digresiju i pitam je za bratance, ali ona nastavlja o svojim temama i pokušava da baci flašu na pod autobusa. Uzimam joj flašu i kažem da ću je baciti kada izađemo, ona se najednom zahvaljuje na tome i kaže kako mora da spava. Odahnem u trenutku, ali se brzo i budi. Nastavlja da priča a ja, sada već pretužna, mahinalno u glavi otpočinjem molitvu za njen razum ili makar za razumevanje jer primećujem da je centralna tačka radoznalosti u zadnjem delu autobusa...

Poslastičarnica preko puta zgrade...

2008-07-27T20:33:00.002+02:00

... zaslužila je počasno mesto međ' mojim tekstovima objavljenim u tom i tom dnevnom listu:

U našem sećanju na ono najtananije doba života uvek se šareni nekakav predmet. Blista i mami netaknutost njegove pojave. Svako, u laskajuće neprocenjivim slikama nezaboravnih životnih trenutaka, čuva sećanje na lutku ili... auto.
Prednost i raskoš mom sećanju na detinjstvo daje jedna mala bombondžijska radnja, šćućurena među višespratnicama. Iako je početak ovog kazivanja bajkolik, sećanje je potpuno istinito. Kao prilog realnosti priče može poslužiti podatak da je ta slatka prodavnica odavno zatvorena, a da je prostor u kome se ona nalazila iskorišćen za mnogo profitabilniji posao - prodaju alkoholnih pića.
No, vraćam se u detinjstvo, u delove sećanja koji bude fine emocije i mame samo osmehe. U staklenim vitrinama radnje uvek su bili izloženi kapitalni primerci lokalne bombondžijske faune. Šarenile su se boje na slatkim štapićima, mamili oblici lizalica, slatko ogolicao miris vanile iz orasnica. A mi smo svakoga dana dobijali taman toliko novca da sebi priuštimo jedno od svetskih slatkih čuda koji su nam se nudili iz vitrina. Po nepisanom pravilu svi smo uvek kupovali isto: jednoga dana svi bismo grickali orasnice, sledećeg se sladili lizalicama...
Sada, kada malo bolje razmislim, ti slatkiši imali su sličan (da ne kažem isti) ukus. Ipak, radosno gledajući u sve to vašarsko šarenilo, nije nam bilo teško da dozvolimo sebi luksuz umetničke istine. Izmišljali smo, tačnije zamišljali ukuse i pripisivali ih bojama razlivenim po površini slatkiša. A pri susretu sa novom poslasticom bivali smo srećni, potpuno zanemarujući umetničku slobodu koja je nastajala u onim trenucima kada su jedino oči mogle da se naslade.
Ja sam se uvek radovala susretu sa ušećerenom jabukom. Na štapiću se crvenela šećerna glazura u koju je bila "obučena" jabuka. Bilo je važno načeti šećerni omotač i dozvoliti sebi bogatstvo mešanja slatko-kiselog ukusa. Početak tog zadatka bio je težak, ali je i svaki trud rezultirao adevkatnom nasladom.
Nošena ritmom prolazećih godina, došla sam do susžštine novog vremena u kome su prestali da se roje snovi koji daju kolorit dolazećem. Došlo je vreme koje je u mahovima smenjivalo sebi svojstvene slasti: prva petica, prva ljubav...
Baš kao i bombone, detinjstvo se brzo istopilo. Moje godine sa sobom nose sećanje na to doba. Trenuci koji mi čine sadašnjicu takođe imaju tu crvenu glazuru od šećera, zbog čega mogu da kažem da i danas uživam u slasti života!

Priča o srećnoj porodici...

2008-07-27T19:58:00.003+02:00

... tiče se onog vremena kada sam mogla da se zakunem da je visoki crnokosi čovek koji svakog dana u tri dolazi kući na ručak, zaista jeste, kako je sam tvrdio, moj najbolji drug. Mislim da se situacija promenila negde u petoj godini kada je mama shvatila da je vrag odneo šalu i morala da mi objasni kako je taj visoki crnokosi čovek zapravo moj - tata :)

Kada...

2008-07-25T15:30:00.003+02:00

... se misli ne daju slovu na (elektronskom) papiru, to samo znači da ih još nisam ukrotila u smisao koji ima uvod, razrazdu i zaključak. I dok jedan deo onoga što jesam šiba bičem i vrti lasoom po nekim prerijama uma, možda je vreme da pišem o srećnom detinjstvu. Taj period iz ove perspektive izgleda neverovatno bajkovito, a u popisu stvari, od kojih će svaka jednom dobiti svoj zaseban post, stoje sledeće crtice:
- srećna porodica;
- poslastičarnica preko puta zgrade;
- luna-park koji se svakog leta doseljavao u komšiluk;
- prijatelji (samo nas je u našoj zgradi bilo 20-ak);
- orah u Čenti dovoljno veliki da u svoj hlad primi Danu, Vladu, Duleta, Milicu, Iliju, Mišu, Marinu i mene (plus komšijska deca pride);
- prijatno topla leta;
- ćebence, sudići, lutkice, krpice, koferče Sarah Key;
- fantastično snežne zime;
- jedna karirana jakna, jedan plavi mantilić, jedan beli šal i jedna roze kapa;
- neobično mnogo osmeha;
- bezbriga;
- rast...
I više nego dovoljno za početak jednog života. Temelj za sreću koja svake sezone ulazi u sve veće cipel(ic)e :)

U danu...

2008-07-24T11:45:00.002+02:00

... kada se opraštam sa jednim delom onoga što sam bila, podižem lestvicu za jedan nivo. Shvatih - život nije plaža (život je rekaaaa! :)), prijateljima neću nazivati tek nasumične pobednike limbo-dance lagarije. Ne trebaju mi ni savitljivi, ni potencijalni... Samo ću malo rastresti krila i napustiti tu naizgled rajsku i sasvim sigurno tropsku destinaciju. Danas letim expressom za sever da ostanem u hladu i gledam jedan značajan orah kako raste. Volim sve svoje i neću ih stavljati u neku precioso kutijicu iz Swarovski serije... čuvam ih u linijama na dlanu, u impulsima sreće, u svemu što se u kutijicu ne da staviti. Ma... selim se! :)

Hajde...

2008-07-23T17:20:00.001+02:00

... danas da verujem da reč prijatelj i te kako potiče od reči prijati :))) Jedna moja mila&draga prijateljica danas je i te kako ispunila taj zadatak prijanja (pijanjanja, đavoćegaznati), a pritom mi još ispirčala o tome kako ima/je imala problema sa rikvercom kao vozač (a kažu da je to karakteristično za ženski mozak, koji navodno ima neki "kvrc" kad je savladavanje rikverca u pitanju). Ovo je jedna posve zanimljiva tema (o kojoj ćemo jedared), koja me je podsetila na moj "problemčić". S obzirom na to da vozačku dozvolu nemam moj problem sa rikvercom je i više nego nasljutljiv (:)), ali nisam htela o tome.
Drrrrraga moja prrrrijatna prrrrijateljice, samo sam se nasmejala na tvoju opasku. Jer, ima neki kvrtz kod mene o poštovanju sopstvenih predstava o prostoru po svaku cenu. Mislim, lepo ja ocenim širinu i dužinu kad stojim i posmatram, ali onako usput dok hodam, poštujem neku svoju predstavu o tome da recimo ivica stola ili kvaka ne bi trebalo da se nađu tu kuda ja prolazim i onda buuuum. Taj buuum svakodnevno se evidentira u modricama...:)))
Mislim da je i tvoj problemčič sa rikvercom u stvari potekao od nepristajanja na kompromis kada su neke prostorne odrednice u pitanju. Ionako bismo nas dve bolje uredile taj prostor... :)))

Girl interrupted

2008-07-23T10:59:00.002+02:00

Nije da me nije pogodila cela ova priča u vezi sa 14 otkrivenih Lubardinih dela (crteža čini mi se) među truleži u njegovoj zapuštenoj kući na Senjaku. Štaviše, o tome sam htela da pišem juče, ali umesto toga lamentirala sam nad sopstvenom sudbinom i danas (eto baš danas) imam neki sublimat u glavi koji me je PONOVO odveo na drugu stranu, a vratiće me i temi, nadam se. :)
Pre nešto više od godinu dana prvi put sam sa O razgovarala o nekim sasvim ličnim stvarima. Povod je bilo to što sam tog popodneva morala da se nađem na nekom prijemu koji će posetiti i nekoliko ljudi koji ovlaš poznajem. Pričale smo o tome kako tzv. "minglovanje" (engl. mingle= mešati se, pridružiti se, umešati se, učestvovati, ma voditi "sitne razgovore ni o čemu") jedna potpuno zahtevna kategorija za nas dve. Imale smo (i imamo ga i dalje) problem sa uspostavljanjem eye contact-a i razgovorom na teme lake: vreme, trendovi, zajednički prijatelji, poznanici, poznati, psihologija, parapsihologija i tome podobne crtice. Mingle ne traje dugo, tek nekoliko minuta, kao u prolazu, dok se ne ispije pola čaše nekog pića koji je na takvim prijemima glavni asesoar.
Well, drugarice i drugovi profesionalni mingleri, ja čak i ne pijem. Nikada i ništa. I nemam tu pravu meru (Aristotel se njome bavio gotovo do smrti) o tome kada pričanje o vremenu prelazi u previše ličnu priču, kada komentar o trendovima, koje ni ne pratim, počinje da bude jasno izražavanje stava, kada se priča o zajedničkim prijateljima (kao da ih pa imamo) pretvara u ogovaranje, kada sam previše prisvojila zajedničke poznanike, da li je neko poznat i koga izabrati iz tog čopora wannabes, psihologija mi je ozbiljna tema... Tu je kontakt pogledima gotovo nepostojeća kategorija, jer sam previše samoprekorna da bih bila ponosna na ono što izgovaram (a pritom ni ova stidljivost nije od koristi) i pogled najčešće prikačim za neki prigodan detalj u visini očiju mog sagovornika.
Preživela sam skup tako što je O (a boga mi i M i još neki) dobijala moje beskrajne SMS izveštaje o Miss Urednici koja se obukla u zavesu, o tome kako postoje ljudi koji su mingle sveli na nivo umetnosti i znaju da budu savršeni prijatelji dok im je pola čaše nekog pića, o sitnim nekulturnim skandalima... sve dok mi se nisu pridružili ljudi koje jaaaako dobro poznajem i držala sam ih se kao pijan plota. Pokušavali smo da dešifrujemo na kojim kanapeima je zaista losos a na kojima tek fino sečen nedozreo paradajz, čekirali neki mus sa đumbirom, pričali o stvarima koje su jednako bitne i meni i njima, smejali se i otišli kućama.
I samo da znate da ova moja priča definitivno nije mingle: ne držim u ruci nikakvo piće, ne zahteva dozu umerenosti, poznajemo se I guess i bila sam vrrrrlo ozbiljna i lična u priči. Malko su mi se obrazi zacrveneli... ali to je već neka druga priča. :)

Krenem...

2008-07-21T14:22:00.000+02:00

... ti ja tako nekud. Eto da bih se kretala. Zaboravim da ponesem naočare, ne setim se da stavim slušalice na uši. Krenem kao hipnotisana prema nekom cilju. U određenim trenucima i ne osećam da hodam, imam utisak da zgrade mimo mene promiču, da se sve podredilo mojoj volji da se krećem. I nije baš da im pridajem značaja, ja i dalje hitam ka nekom tamo cilju.

U jednom trenutku shvatim da su zidovi dobili nove boje, a nebo odsjaj. Pogledam u staklo velikog izloga i tamo tih boja nema. One su, kao da sam usput pokupila neku čarobnu paučinu, izgleda zakačene za moje trepavice (kao hologram). Proveravam još jednom vrhove trepavica u sledećem izlogu i, začudo, deluju normalno. Ali, kada vratim pogled na zgrade, na grad, na nebo, tamo se i dalje prelivaju valere kao na nekom davno zaboravljenom crtežu iz detinjstva. Neverovatno!

Kada spustim kapke, ne doleću oni svici koji vole da se igraju u tami našeg pogleda. Jednostavno savili su krila, utulili svoje svetiljke i čekaju neki drugi trenutak. Verovatno onaj u kome će mi zgrade, grad, nebo, ljudi, biti obični... neprimetni.

Ostavljam za svice neki drugi sat u ovom danu i hvatam koracima svoje boje. Hodam očarana... đavoćegaznati kuda. :)

Nista ne verujem...

2008-07-21T11:28:00.000+02:00

... onoj Skarlet O'Hari! Već danas mi je novi dan. U novom danu mi je nova torba. Na novoj torbi simboličan natpis koji šetam sa sobom: FAR FROM THE END IS THE BEGGINING. Držim ga se i vraćam se u fazu dobrog starog žonglera koji ume da se nosi sa situacijama: iz autobusa, sa ulice... whereever :)
Pisaćem popodne potpuno vraćena u normalNu :)

Zasad sa ovi(je)m naslovom

2008-07-20T22:53:00.002+02:00

1. Lepota je dodir sa lepotom.

2. Kada sam sebe kroz tebe gledao, bio sam lep.

1. Od pamtiveka... od davnina... ono što najviše zadivljuje i najjače pokreće. Lepota u delima, u željama, u mogućem, u konkretnom, u umetnosti, u trenutku, u ostvarenom...

Nemam previše reči ovde, iznova sam zadivljena jednom slikom i sve sto mislim previše liči na povezane note da bi se moglo preneti na (elektronski) papir. Uživam u doživljenom i ne prestajem da se divim Klimtu. Moja fascinacija za večeras je "Poljubac"...

2. Snažan impuls, mogućnost da ti neko energiju koju pružiš preobrazi u čistu lepotu. Ukoliko je spontano - fantastično, ukoliko to nekome sa predumišljajem to pođe za rukom... hm, I'd rather be ugly for the rest of my life :)

Fragile

2008-07-19T14:29:00.000+02:00

http://www.youtube.com/watch?v=x0dMBqtGtOU

If blood will flow when fresh and steel are one
Drying in the colour of the evening sun
Tomorrows rain will wash the stains away
But something in our minds will always stay

Perhaps this final act was meant
To clinch a lifetimes argument
That nothing comes from violence and nothing ever could
For all those born beneath an angry star
Lest we forget how fragile we are

On and on the rain will fall
Like tears from a star like tears from a star
On and on the rain will say
How fragile we are how fragile we are

On and on the rain will fall
Like tears from a star like tears from a star
On and on the rain will say
How fragile we are how fragile we are
How fragile we are how fragile we are...

Moje malo

2008-07-19T11:32:00.001+02:00

Postoje dani kada detalji koje vazda primećujem umeju da bole. Oduvek mi je trebalo malo: malo da se rasplačem, malo da se nasmejem, malo da zasmejem, malo da se povredim, malo za modricu, malo za prijateljstvo, malo za podsticaj, malo za rastanak... tek jedan detalj, tek obična sitnica. Sećam se koliko je tih sitnica bilo u pesmama Ane Ahmatove da se devojčica V. i ja zarozamo... (Miku u ovom trenutku ne smem ni da spomenem!)
Danas sam krajičkom oka u autobusu "uhvatila" malo dijagnoze na jednoj otpusnoj listi. "Disordo personagi..." pisalo je na listu papira koji je držao neobično sitan čovek. Nekako uvučen u svoju nesreću koja je spolja bila obučena u braon sintetičku rolku, neshvatljivo skraćene teget plave štofane pantalone, dokolenice, papuče... Na glavi mu je bio najprljaviji crni kačket. A on... opuštenih mišića od lekova, ali ipak nekako krutog stava. Što sam ga više gledala, sve je više bolelo i moooolila sam bez reči čoveka koji je sedeo do mene da me ni slučajno ne dotakne kada lista svoje novine... ni to ne bih podnela... a onda su se sitnice ređale... ili su možda samo isplivavale iz tog mesta u duši u kojoj se talože boli... slika za slikom... korak po korak... danas je čaurica krhka i nema mi zaklona od sitnica.
Danas nema bega u paralelni svet od snova... nema mogućnosti za beg. Lepota je u oku posmatrača, a meni danas i lepota i grozota dolaze na isti način - bole.
Ostaću da stojim i čekam vetar... da pokrene i donese promene. Ovo je valjda ta druga strana za balans, malo tereta na drugom tasu moje apotekarske vage...
http://www.youtube.com/watch?v=qsTk2xp0nvY

Danas...

2008-07-18T23:38:00.001+02:00

nisam u centru svoje pažnje. Previše je zanimljivo izvan čaurice i vratiću se u nju s mnoštvom "namirnica". Možda ću sutra biti rečitija... večeras - uživam u kiši :)

Osecam...

2008-07-17T22:37:00.000+02:00

... da će se ove reči koje znam večeras splesti u jednu priču. Osećam... da će se zvati "Zamišljati". Osećam... da ću za neki dan morati da je doradim. Osećam... da će večeras biti jako teško da prestanem da loodim po tastaturi. Osećam... da će je pročitati uzak krug odabranih. Osećam... da se tako neću proslaviti :)

Popis...

2008-07-17T17:38:00.000+02:00

... danas pravim ja:
1. Ruka koja daje uvek je iznad ruke koja prima.
2. Pametnim ljudima se ne događaju sitne gluposti.
3. Glupost je kontrarevolucionarna.

U trenutku izmeštene radnje ponašam se kao kod kuće. Možda i zbog toga što u celoj toj priči, gde je radnja nova a akteri ljudi koje ne poznajem, verujem samo svojim krilima. I nema mi drugog - jer tek povremeno iz sebe iskačem u svet i uvek se sebi vraćam sa jednom gomilicom kojekavih informacija za sažvakat'. Danas sam u svoju čauricu donela neke događaje moje "načitane" prijateljice T, jedan veliki komad dobre volje koju sam dobila od V, otvorenost za vlasnika najlepšeg zagrljaja i malo Coca-Cole iz limenke (za slučaj nužde) jer me goni neki kovitlac u stomaku. I tačno znam da ću na putu do kuće dok slušam muziku, nosim naočare i osmeh, biti okupirana ovim što sam unela u svoju školjku. A sutra... svako ponaosob dobiće moje usputno mišljenje o svemu i veliki komad ljubavi. Znaju da me ne nanosi vetar i ne ispira voda, i nisam od onih kuvarica koje ne daju svoje recepte.
Gore su navedeni glavni sastojci :) miksati ih redom koji vam najviše odgovara i aranžirati po želji :)